Jezik kao materijal: prekid, parataksa i pokvaren idiom

Jezik nije prozor

Tradicionalna pesma tretira jezik kao prozor: kroz reči gledamo stvari. Jezički pesnici, koji su se okupili u Americi sedamdesetih godina, tvrdili su da jezik nije providan. Način na koji je rečenica složena oblikuje ono što mislimo. Zato su pisali tako da se staklo vidi: prekidima, skokovima, čudnim spojevima.

Parataksa i nova rečenica

Parataksa je slaganje rečenica jedne pored druge, bez veznika koji kažu kakav je odnos među njima (zato, pa, ali, jer). Ron Siliman je o tome pisao kao o „novoj rečenici”: svaka rečenica je samostalna jedinica, a prelaz sa jedne na drugu je kao rez u filmu.

Lin Hedžinijan je tako napisala svoju autobiografiju „Moj život”: ne hronološki, nego u rečenicama koje se sudaraju, sećanje pored misli, boja pored citata. Čitalac sam pravi veze, i svaki čitalac pravi malo drugačije.

Mehanički prekid

Bob Perelman je napisao elegiju za prijatelja koji umire, u kojoj se svaka rečenica prekida posle nekoliko reči. Pravilo je mehaničko, ne bira se lepo mesto. Prekinuta rečenica postaje slika prekinutog života, a čitalac sam dovršava ono što nedostaje, i to ga uvlači u tugu.

Pokvaren idiom

Čarls Bernstin voli da uzme izlizanu izreku i da joj pokvari drugu polovinu. Kada čujemo početak poznate fraze, mozak dovrši sam, i prestane da sluša. Kada se kraj promeni, mozak se probudi. Tiha voda breg roni, a mi čujemo nešto drugo. Pokvaren idiom vraća frazi značenje i često je duhovit.

Zvuk vodi

Harijet Mulen bira sledeću reč po zvuku, a ne po značenju: reč koja zvuči slično, rimuje se, počinje istim glasom. Rezultat je pesma koja se kreće kao igra, a usput otkriva veze koje logika ne bi našla. Ovo je srodno onome što smo radili sa zvukom u osnovnom kursu, samo do kraja.

Srodan postupak je homofoni prevod: tekst na jeziku koji ne razumeš prevodi se po zvuku, onako kako ga čuješ, na srpski. Nastaje nadrealna pesma koja ima ritam originala.

Oklevanje

Suzan Hau je pisala o Emili Dikinson i tvrdila da njene čudne interpunkcije i nepravilna gramatika nisu greške, nego otpor: tečan govor je govor onih koji imaju moć, a mucanje i oklevanje mogu biti istinitiji. Ponekad je istina u tome što rečenica ne može da se završi.

Čitalac kao koautor

Zajedničko svim ovim postupcima je da čitalac radi. Pesma mu ne daje gotovo značenje, nego delove od kojih ga pravi sam. Zato je ova poezija teška, i zato je oni koji je zavole vole strastveno.

Opasnost

Besmislica nije jezička poezija. Ovi postupci rade kada je izbor reči i rečenica precizan, kada se oseti namera i kada se iz delova može nešto sagraditi. Nasumični skokovi bez uha i bez pažnje su samo nasumični skokovi.