Unutrašnji život lika: misli, sećanje i monolog

Tri načina da se piše misao

Direktna misao. Misao data doslovno, u prvom licu, kao citat, često u kurzivu ili sa „pomislio je”. Opet kasni, pomislila je. Ovo je najjasnije, ali kad se koristi često, deluje teatralno, jer ljudi retko misle u celim rečenicama.

Indirektna misao. Pripovedač prepričava misao. Pomislila je da on opet kasni. Ovo je mirnije, ali i dalje od lika.

Slobodni neupravni govor. Pripovedač ostaje u trećem licu, ali preuzima reči, ritam i ton lika, bez „pomislila je”. Opet kasni. Naravno da kasni, kad je ikad stigao na vreme. Čitalac čuje lika, a da pripovedač nije prekinuo tok.

Slobodni neupravni govor je jedno od najjačih sredstava moderne proze. Flober ga je usavršio u „Gospođi Bovari”, a danas ga koristi gotovo svaki dobar roman u trećem licu. Njegova snaga je u tome što briše granicu između pripovedača i lika, pa čitalac nije siguran ko govori. Upravo zato se može koristiti i ironično: pripovedač ponavlja misli lika tako da čitalac vidi koliko su pogrešne.

Misao je izazvana

Misao u prozi radi kada je nešto izaziva. Lik vidi predmet, čuje rečenicu, oseti miris, i to pokrene misao ili sećanje. Kada misli dolaze bez povoda, čitalac ne zna zašto je baš sada slušamo.

Pravilo sa mog stola: pre svakog pasusa misli, proveri šta ga je izazvalo u sceni. Ako ništa, ili premesti misao na mesto gde ima povod, ili je skrati.

Misao je kratka

U napetoj sceni ljudi ne razmišljaju u pasusima. Misao je bljesak, pola rečenice, jedna reč. Duža razmišljanja pripadaju mirnim trenucima: noći, putovanju, čekanju.

Dobar odnos je ovaj: misao prekida radnju na kratko i vraća se radnji. Ako razmišljanje traje duže od radnje koja ga je izazvala, proveri da li je to namera.

Sećanje

Sećanje je posebna vrsta misli. Može da bude kratko, u jednoj rečenici, ili da preraste u celu retrospektivu (o tome u lekciji o fabuli i sižeu). Nekoliko pravila za sećanje unutar scene:

• Ulaz. Jasno pokaži prelaz u prošlost, najčešće glagolskim vremenom: bila je, pa pluskvamperfekat ili jasna vremenska odrednica. Posle prve rečenice ili dve, možeš preći u obično prošlo vreme.
• Telo sećanja. Sećanje je scena kao i svaka druga: mesto, ljudi, detalji. Ne prepričavaj ga, pokaži ga.
• Izlaz. Vrati se u sadašnjost jasno, najbolje kroz isti predmet ili čulo koje je izazvalo sećanje.

Sećanje koje se ne vraća u sadašnjost ostavlja čitaoca izgubljenog.

Unutrašnji monolog i tok svesti

Unutrašnji monolog je dug niz misli lika, u prvom licu, bez pripovedača. Tok svesti ide dalje: misli se nižu onako kako dolaze, bez reda, sa skokovima, ponekad bez interpunkcije. Džojs ga je doveo do kraja u poslednjem poglavlju „Uliksa”.

Ovo su moćna sredstva, ali teška. Traže glas koji je dovoljno zanimljiv da nosi strane bez radnje, i čitaoca koji je spreman. U većini romana bolje rade kratki prodori monologa nego cela poglavlja.

Kada misao smeta

• Kada objašnjava ono što je scena već pokazala (Bio je ljut. Mrzeo ju je zbog toga.).
• Kada lik razmišlja o stvarima koje čitalac već zna, samo da bi ih ponovio.
• Kada lik misli u rečenicama koje niko ne bi mislio, sa uvodom i zaključkom.
• Kada razmišljanje zamenjuje odluku: lik stalno razmišlja šta da uradi, a ne radi ništa.

Primer iz književnosti

Selimovićev Ahmed Nurudin u „Dervišu i smrti” gotovo ceo roman razmišlja, a knjiga ipak ne stoji. Razlog: svaka misao je izazvana nečim što se desilo, i svaka vodi ka nekoj odluci. Razmišljanje je ovde radnja, borba čoveka sa sobom.

Za slobodni neupravni govor u našoj književnosti pogledaj Andrićevu „Gospođicu”: pripovedač često preuzima reči i računicu Rajke Radaković, pa čitalac čuje njenu škrtost iznutra.