Ritam rečenice

Rečenica kao dah

Rečenica je jedinica daha. Kratka rečenica se izgovori u jednom izdahu i ostavi tačku kao udarac. Duga rečenica traži da čitalac zadrži dah, prati misao kroz zareze i stigne do kraja.

Zato kratke rečenice nose napetost, iznenađenje, naglost. Duge nose razmišljanje, opis, sećanje, nešto što se razvija.

Uporedi:

Vrata su se otvorila. Niko nije ušao. Čekala je.

Vrata su se polako otvorila, ali u hodniku nije bilo nikoga, samo promaja koja je pomerila zavesu i donela miris kiše, i ona je dugo stajala, ne znajući da li da ustane i zatvori ih ili da sačeka.

Prva verzija je strah. Druga je slutnja. Isti događaj, drugi ritam, drugo osećanje.

Ritam treba da prati scenu

Najčešća greška nije pogrešna dužina rečenice, nego dužina koja ne odgovara trenutku. Panika ispričana rečenicom od četrdeset reči. Tiho popodne isečeno na rečenice od tri reči, kao da je akcija.

Pravilo sa mog stola: zapitaj se kako lik u tom trenutku diše. Ko beži, ne misli u dugim rečenicama. Ko leži budan i premišlja, ne misli u odsečenim.

Ali nemoj ni preterati. Niz od dvadeset kratkih rečenica za redom nije napetost, nego štucanje. Kratka rečenica deluje zato što je okružena dužim.

Smenjivanje

Najprirodniji ritam nastaje iz smenjivanja. Dve, tri srednje rečenice, pa jedna duga, pa jedna kratka. Ili duga rečenica koja se razvija, pa kratka koja je preseče.

Ako svaka rečenica u pasusu ima isti oblik (podmet, predikat, objekat, zarez, dodatak), tekst počinje da zvuči kao metronom, čak i kada je sadržaj zanimljiv. Proveri tako što prebrojiš reči u deset uzastopnih rečenica. Ako su sve između deset i petnaest, ritam je ravan.

Gde stoji važna reč

U srpskom jeziku, kao i u većini jezika, najjače mesto u rečenici je kraj. Ono što stoji na kraju čitalac pamti. Drugo najjače mesto je početak.

„Umro je u nedelju, posle ručka, u fotelji ispred televizora” stavlja naglasak na televizor. „U nedelju, posle ručka, u fotelji ispred televizora, umro je” stavlja naglasak na smrt.

Kada prepravljaš, proveri šta ti stoji na kraju rečenica i pasusa. Često je to sporedna informacija, a važna je zakopana u sredini.

Pasus

I pasus ima ritam. Dugačak pasus usporava i traži pažnju. Kratak pasus, od jedne rečenice, izdvaja i naglašava. Pasus od jedne rečenice na pravom mestu je jedan od najjačih alata koje proza ima. Na pogrešnom mestu, ili prečesto, postaje efekat bez težine.

Prelom pasusa je i znak čitaocu da je nešto završeno, da se menja ugao ili da treba udahnuti. Strana bez ijednog preloma umara oko i pre nego što se počne čitati.

Ponavljanje

Ponavljanje može da bude greška ili sredstvo. Greška je kada se ista reč ponovi u dve susedne rečenice zato što autor nije primetio. Sredstvo je kada se ponovi namerno, da bi se nešto naglasilo ili da bi tekst dobio zvuk.

Čekala ga je u martu. Čekala ga je i u aprilu, kad su procvetale trešnje. U maju je prestala da čeka i počela da laže da čeka.

Ovde je ponavljanje ritam i smisao. Razlika između greške i sredstva je u tome da li čitalac oseća nameru.

Zvuk

Proza nije poezija, ali ima zvuk. Previše suglasnika na okupu otežava čitanje. Rima u prozi, kada se slučajno pojavi, zvuči smešno. Niz reči sa istim završetkom („bilo je lepo i toplo i mirno i tiho”) može da bude lepo ili detinjasto, zavisno od namere.

Sve ovo se čuje samo naglas.

Primer iz književnosti

Pročitaj naglas prvu stranu „Derviša i smrti”. Selimović piše duge, razgranate rečenice koje se vraćaju same na sebe, kao misao čoveka koji se preispituje. Ritam je ovde lik: Ahmed Nurudin ne ume da misli kratko.

Zatim pročitaj nekoliko strana Hemingveja ili Rejmonda Karvera. Kratke, gole rečenice, sa mnogo „i”. Isti jezik, sasvim drugo disanje, i opet ritam govori koliko i reči.