Pripovedač i tačka gledišta: ko priča i koliko zna
Prvo ili treće lice je tek početak. Lekcija o tome ko u priči govori, koliko zna, koliko je blizu likova i kako jedna doslednost u perspektivi čini razliku između rukopisa i knjige.
Od urednika
Kada mi autor kaže da piše u trećem licu, to mi govori vrlo malo. Treće lice može da bude glas koji zna sve, ulazi u svaku glavu i komentariše. Može da bude kamera koja vidi samo ono što se vidi. A može da bude toliko blizu jednog lika da se od prvog lica razlikuje samo po zamenici.
U rukopisima najčešće nalazim mešavinu sve tri stvari na istoj strani. U jednom pasusu smo u glavi junakinje, u sledećem znamo šta misli njen muž, a u trećem pripovedač kaže kako će se sve završiti. Čitalac se umori a da ne zna zašto. Zna samo da tekst ne drži.
Urednica za prozu, Librum
Lice je samo početak
Izbor između prvog i trećeg lica je gramatički. Pravi izbor je drugde: koliko pripovedač zna i koliko je blizu likova.
Prvo lice. Lik priča svoju priču. Čitalac zna samo ono što lik zna, vidi samo ono što lik vidi i dobija sve kroz njegov glas, rečnik i predrasude. Prednost je bliskost i glas. Ograničenje je u tome što ne možemo da znamo ništa izvan njegove svesti, osim ako to on ne sazna.
Treće lice, ograničeno. Priča se o liku („ona”, „on”), ali kroz njegovu svest. Znamo šta on misli i oseća, ne znamo šta misle drugi. Ovo je danas najčešći izbor u prozi jer spaja bliskost sa malo više slobode.
Treće lice, sveznajuće. Pripovedač zna sve, ulazi u svaku glavu, zna prošlost i budućnost i sme da komentariše. Ovo je glas velikog realističkog romana. Traži autoritet i doslednost, i danas se ređe koristi jer se lako pretvori u predavanje.
Treće lice, spoljašnje. Kamera. Vidimo i čujemo, ali ne ulazimo ni u čiju glavu. Sve o unutrašnjem svetu likova zaključujemo iz postupaka i govora. Hemingvej je u nekim pričama išao blizu ovoga.
Drugo lice. „Ulaziš u sobu i vidiš je.” Retko, teško za dužu formu, ali ponekad tačno za priču o odvojenosti od sebe.
Psihološka udaljenost
Unutar istog lica, pripovedač može biti bliže ili dalje od lika. Džon Gardner je to u knjizi „Umetnost fikcije” pokazao nizom rečenica o istom trenutku. U slobodnom prepevu, otprilike ovako:
Bila je zima 1853. godine. Visok čovek je izašao iz krčme.
Henri Varburton nikad nije voleo snežne oluje.
Bože, kako je mrzeo te proklete oluje.
Prokleti sneg. Ulazi u čizme, u kosti.
Prva rečenica je daleko, kao istoričar. Poslednja je u glavi lika, njegovim rečima. Između je stepenasti prelaz. Dobri pisci se kreću po toj lestvici svesno: na početku poglavlja malo dalje, da čitalac vidi prostor, pa sve bliže kako scena postaje napetija.
Problem nastaje kada se udaljenost menja bez razloga, u pola pasusa, pa čitalac ne zna da li čuje lika ili pripovedača.
Skakanje iz glave u glavu
Najčešća greška u perspektivi ima englesko ime koje se odomaćilo i kod nas: head hopping. U istoj sceni ulazimo prvo u misli jednog lika, pa drugog, pa trećeg, bez prelaza.
Marija je pogledala Petra i pomislila da je umoran. Petar je osetio njen pogled i bilo mu je neprijatno, jer je znao da ga sažaljeva. Konobar je, prilazeći stolu, pomislio da se ovo dvoje svađaju.
Sve tri misli su moguće, ali zajedno ruše scenu. Čitalac ne stigne ni sa kim da se poveže, a napetost nestaje jer je sve objašnjeno. Ako znamo šta Petar oseća, nema više šta da naslućujemo iz Marijinog ugla.
Pravilo koje pomaže: jedna scena, jedna glava. Ako hoćeš i drugi ugao, napravi novu scenu ili jasan prelaz (prazan red, novo poglavlje).
Nepouzdani pripovedač
Pripovedač u prvom licu ne mora da govori istinu. Može da laže svesno, može da ne razume šta se dešava, može da se brani. Čitalac to otkriva iz razmaka između onoga što pripovedač kaže i onoga što se iz postupaka vidi.
Ovo je moćno sredstvo, ali traži kontrolu. Čitalac mora da dobije dovoljno znakova da posumnja, a ne samo obrt na kraju koji kaže da je sve bila laž. Ako na kraju shvati da je prevaren bez ijednog znaka, oseća se izigrano. Ako shvati da je mogao da vidi, oseća se pametno.
Kako izabrati
Pitaj se nekoliko stvari:
- Čija je ovo priča? Ko se najviše menja?
- Šta čitalac ne sme da zna do kraja? Ko od likova to zna? Taj ne može biti pripovedač, osim ako je nepouzdan.
- Da li je glas lika dovoljno zanimljiv da nosi celu knjigu? Ako jeste, prvo lice. Ako nije, treće.
- Da li priči treba više uglova? Ako da, razmisli o nekoliko ograničenih trećih lica, po poglavljima.
Kada izabereš, napiši prvih deset strana i onda ih prepiši u drugom licu ili sa drugim pripovedačem. Mnogi autori tek tada shvate da su prvi put izabrali po navici.
Primer iz književnosti
U „Dervišu i smrti” Meše Selimovića pripovedač je Ahmed Nurudin, koji piše ispovest posle svega. On zna kraj, a mi ne. On sebe opravdava, preispituje i ponekad laže sebe, a mi to vidimo jer pratimo njegove postupke. Prvo lice je ovde oblik celog romana: knjiga je njegova odbrana i optužba u isto vreme.
Pre i posle
Sanja je ušla u kancelariju i odmah videla da je šef ljut. Bila je nervozna jer je kasnila. Šef je mislio da je ona najlenja u timu i da će je otpustiti čim nađe zamenu. Kolege su je sažaljivo gledale, a Dragan je pomislio da bi trebalo da je upozori.
Sanja je ušla u kancelariju dvanaest minuta posle devet. Šef nije podigao pogled sa ekrana, a to je bilo gore nego da jeste. Dragan joj je nešto pokazivao očima preko pregrade. Nije razumela šta. Sela je i uključila računar, i tek tada primetila da na njenom stolu nema registratora koji je juče ostavila.
Šta smo promenili. U prvoj verziji smo u četiri glave u pet rečenica (Sanja, šef, kolege, Dragan), pa ne ostaje ništa za naslutiti. U drugoj smo samo kod Sanje: šefovu ljutnju i Draganovo upozorenje vidimo spolja, kao i ona, i ne znamo šta znače. Napetost raste jer čitalac zna onoliko koliko i junakinja.
Vežbe
Zagrevanje · 10 minuta
Pet udaljenosti
Napiši isti trenutak (lik izlazi iz kuće na kišu) u pet rečenica, od najdalje do najbliže, po Gardnerovom primeru.
Uspelo je ako svaka rečenica je osetno bliža liku od prethodne, a poslednja zvuči kao njegova misao, ne kao opis.
Vežba · 30 minuta
Jedna scena, jedna glava
Napiši scenu od 300 do 400 reči u kojoj troje ljudi sedi za stolom i jedan od njih ima tajnu. Ostani u glavi lika koji tajnu nema. Zatim istu scenu napiši iz glave lika koji je ima.
Uspelo je ako u obe verzije nijednom ne ulaziš u misli drugog lika, a čitalac ipak oseća da se nešto krije.
Izazov · jedno popodne
Nepouzdan
Napiši pripovest u prvom licu od najviše 600 reči u kojoj pripovedač tvrdi jedno, a iz njegovih postupaka i iz reči drugih likova vidi se drugo. Ne otkrivaj istinu na kraju.
Uspelo je ako osoba koja pročita tekst sama primeti razmak između onoga što pripovedač kaže i onoga što se desilo.
Domaći zadatak
Uzmi tri strane svog rukopisa i označi bojom svaku rečenicu u kojoj znamo šta neki lik misli ili oseća. Za svaku zapiši čija je to misao. Ako se u jednoj sceni pojavljuju misli više od jednog lika bez jasnog prelaza, prepravi scenu tako da ostane u jednoj glavi.
Ako želiš mišljenje, okači svoj rad na forumu, u temi Proza: domaći zadaci, sa brojem i nazivom lekcije na početku.
Česte greške: proveri svoj tekst
- Misli više likova u istoj sceni, bez prelaza.
- Pripovedač u prvom licu zna stvari koje ne može da zna.
- Psihološka udaljenost se menja u pola pasusa bez razloga.
- Sveznajući pripovedač objašnjava sve, pa čitalac nema šta da otkrije.
- Nepouzdani pripovedač bez ijednog znaka, pa obrt deluje kao prevara.
- Glas pripovedača u prvom licu ne zvuči kao lik nego kao autor.
Šta čitati
- Meša Selimović, „Derviš i smrt”prvo lice kao oblik celog romana.
- Ivo Andrić, „Na Drini ćuprija”sveznajući pripovedač hroničar koji vidi vekove.
- Kazuo Išiguro, „Ostaci dana”nepouzdan pripovedač koji ne laže nikog osim sebe.
- Ernest Hemingvej, „Ubice”priča ispričana gotovo samo spolja, kao kamera.
Česta pitanja
Pitanja i odgovori
Da li je bolje pisati u prvom ili trećem licu?
Nijedno nije bolje samo po sebi. Prvo lice daje glas i bliskost, treće daje više slobode. Izaberi prema tome čija je priča i šta čitalac sme da zna.
Smem li da menjam pripovedača po poglavljima?
Smeš, i mnogi romani to rade. Važno je da svaki deo ostane u jednoj perspektivi i da čitalac odmah zna čiji je.
Šta je slobodni neupravni govor?
To je kada treće lice preuzme reči i misli lika bez navodnika i bez „pomislio je”. Na primer: Opet kasni. Naravno da kasni. Tako pripovedač ostaje u trećem licu, a čitalac čuje glas lika.
Sledeći korak
Kako ti Librum pomaže
Uređivanje i urednička analiza
Lektura i korektura
Prelom i priprema za štampuNisi siguran šta ti treba? Pogledaj pakete i cene ili pošalji rukopis na besplatnu procenu.