Početak: prva rečenica, prva strana, prvo poglavlje

Šta početak mora da uradi

Prva strana ima tri posla.

Glas. Čitalac mora odmah da čuje ko priča i kako. Glas je ono po čemu se ova knjiga razlikuje od svih drugih. Može biti tih, ironičan, hladan, raspričan, ali mora biti siguran.

Lik u pokretu. Ne lik koji se budi i razmišlja o životu, nego lik koji je već u situaciji koja se menja. Ne mora biti drama. Može biti žena koja prvi put posle dvadeset godina ulazi u očevu radnju.

Pitanje. Nešto što čitalac želi da sazna. Zašto je ona tu? Šta je u pismu? Ko je ostavio vrata otključana? Pitanje je udica.

Ako tvoja prva strana radi sva tri, imaš početak. Ako radi jedno, imaš početak koji treba doraditi.

Kako ne početi

Postoje početci koje urednici vide toliko često da su postali znak upozorenja.

• Buđenje. Lik otvara oči, gleda u plafon, ustaje. Čitalac ga upoznaje u najmanje zanimljivom trenutku dana.
• Vreme. Bilo je to hladno jesenje jutro. Vreme retko pokreće priču.
• Ogledalo. Lik se gleda u ogledalo da bi čitaocu opisao kako izgleda.
• Biografija. Rodila se 1985. u Šapcu, kao drugo dete... Ovo je sažetak, a ne priča.
• San. Strašna scena, pa se ispostavi da je sanjala. Čitalac se oseća prevareno.
• Opšta misao. Život je čudna stvar. Svaka porodica ima svoje tajne. Ovakve rečenice ne govore ništa o ovoj knjizi.

Nijedno od ovoga nije zabranjeno. Ali ako ga koristiš, mora biti iz razloga, a ne iz navike.

Prva rečenica

Prva rečenica ne mora biti spektakularna. Mora da bude tačna i da vodi u drugu. Dobre prve rečenice najčešće rade jedno od ovoga:

• daju neobičnu činjenicu (Moj otac je umro dva puta.),
• daju glas (Nikad nisam voleo ljude koji kažu da vole sve ljude.),
• stavljaju lika u situaciju (Kada je stigla na stanicu, voz za Beograd je već odlazio, a u torbi je imala tuđi pasoš.),
• najavljuju kraj ili veliku promenu, kao u „Hronici najavljene smrti”.

Izbegavaj prvu rečenicu koja je toliko trudna da je čitalac primeti kao trud. Ako se rečenica previše trudi da bude zapamćena, obično ne bude.

Uvođenje lika i sveta bez objašnjavanja

Najveće iskušenje na početku je da čitaocu sve objasniš: ko je ko, šta se desilo pre, kako izgleda grad. To se zove infodamp, gomila podataka koja zaustavlja priču.

Čitalac ne mora da zna sve odmah. Dovoljno mu je da zna dovoljno da prati scenu i da ima razlog da nastavi. Ostalo dolazi postepeno, kada zatreba, kroz postupke i dijaloge.

Proveri svoju prvu stranu ovako: podvuci svaku rečenicu koja objašnjava prošlost ili opisuje nešto što se ne dešava sada. Ako je podvučeno više od trećine, početak je preopterećen.

Prvo poglavlje

Prvo poglavlje treba da završi drugačije nego što je počelo. Lik je saznao nešto, doneo odluku, izgubio nešto ili ušao u situaciju iz koje ne može lako da izađe. To je trenutak kada čitalac prelazi iz radoznalosti u posvećenost.

Mnoga prva poglavlja u rukopisima su pripremna: upoznajemo porodicu, kuću, posao, a zaplet počinje u drugom ili trećem poglavlju. Gotovo uvek je bolje početi kasnije i ono što je bilo u pripremnom poglavlju razdeliti kroz knjigu.

Početak se piše dva puta

Prvi put kada ga pišeš, početak ti služi da uđeš u priču. To je u redu. Drugi put, kada je roman gotov, znaš šta je knjiga, koje su njene slike, šta je kraj. Tada se vrati na početak i napiši ga za tu knjigu.

Dobar početak često najavljuje kraj, slikom, rečju ili pitanjem. To je moguće samo kada znaš kraj.

Primer iz književnosti

Andrićeva „Prokleta avlija” počinje zimom, grobljem i stvarima koje je fra Petar ostavio: alatom, sitnicama. Pre nego što saznamo bilo šta o njemu, vidimo ono što je ostalo posle njega. To nije obična najava smrti. To je glas koji odmah kaže da će priča biti sećanje i da je čovek o kome se priča već otišao.

Selimovićev „Derviš i smrt” počinje obraćanjem i sumnjom u sopstvenu priču. Čitalac zna od prve strane da sluša čoveka koji se bori sa sobom.