Lik: želja, rana i protivrečnost

Tri stvari koje lik nosi

Želja. Ono što lik hoće u ovoj priči. O tome smo govorili u prvoj lekciji. Želja daje smer. Lik bez želje je posmatrač, a posmatrač ne vodi roman.

Rana. Nešto iz prošlosti što ga i dalje boli i oblikuje njegove odluke. Ne mora biti tragedija. Može biti otac koji nikad nije došao na priredbu, stid zbog siromaštva, laž koju je izgovorio pre dvadeset godina. Rana objašnjava zašto lik želi baš to što želi i zašto mu je teško da to dobije.

Protivrečnost. Osobina koja se ne slaže sa ostalima. Škrti čovek koji tajno plaća školovanje komšijinom detetu. Hrabra žena koja se boji telefona. Protivrečnost je ono što čitaoca iznenadi i što liku daje dubinu. Bez nje lik je tip, a tipovi su predvidivi.

Lik se vidi po postupcima

Najslabiji način da predstaviš lik je da ga opišeš: bila je dobra, ali stroga. Čitalac to primi kao podatak i zaboravi.

Najjači način je izbor pod pritiskom. Šta lik uradi kada mu se ne isplati da bude dobar? Žena koja vrati višak kusura kad je niko ne gleda govori o sebi više nego tri pasusa opisa. Ona koja ga ne vrati, a zatim celo popodne misli na to, govori još više.

Zato je dobro da lik u prvim poglavljima dobije bar jednu malu odluku u kojoj se vidi kakav je. Ne mora biti dramatična. Mora da košta.

Govor i ćutanje

Lik se otkriva i kroz ono što govori, i još više kroz ono što ne govori. Muškarac koji o ocu priča samo u šali. Majka koja nikad ne pita kćerku kako je na poslu. Ćerka koja odgovara na svako pitanje drugim pitanjem.

O govoru detaljno pišemo u lekciji o dijalogu. Ovde je dovoljno da zapamtiš: ako svi tvoji likovi govore istim rečnikom i istom dužinom rečenica, verovatno ih još ne poznaješ dovoljno.

Šta lik misli o sebi, a šta je istina

Gotovo svaki zanimljiv lik ima sliku o sebi koja nije tačna. Misli da je velikodušan, a zapravo kupuje ljubav. Misli da je pošten, a samo se boji kazne. Razmak između te slike i istine je prostor u kome se dešava unutrašnji sukob.

Čitalac obično taj razmak vidi pre lika, i to je izvor napetosti. Pratimo čoveka koji ne zna ono što mi znamo i čekamo trenutak kada će saznati.

Promena

Lik na kraju priče treba da bude drugačiji nego na početku, ili da jasno vidimo da nije mogao da se promeni i šta ga je to koštalo. Promena ne sme da se desi odjednom, u jednoj sceni, posle jednog razgovora. Gradi se kroz niz izbora, od kojih svaki malo pomera lika.

Dobra provera: napiši u jednoj rečenici ko je lik na početku i ko je na kraju. Ako su rečenice iste, priča je ostavila lika netaknutog. Ponekad je to namera. Češće je propust.

Sporedni likovi

Sporedni lik ne mora da ima ranu i protivrečnost razrađenu kao glavni, ali mora da ima svoju želju. Konobar koji hoće da završi smenu, komšinica koja hoće da sazna tračeve, policajac koji hoće da ide kući. Kada sporedni likovi nešto hoće, scene sa njima same od sebe dobijaju napetost, a svet romana deluje naseljeno.

Najčešća greška je sporedni lik koji postoji samo da glavnom liku nešto kaže ili donese. Takav lik se oseća kao rekvizit.

Primer iz književnosti: „Švabica”

Pripovetka Laze Lazarevića je mala škola karaktera. Mladi Srbin studira u Berlinu i zaljubljuje se u Nemicu. Želja je jasna, i on i ona je imaju. Prepreka nije spoljni zid, nego majka kod kuće, koju on voli i čiji glas nosi u sebi, i obrazac po kome se u njegovom svetu zna ko se sa kim ženi.

Lazarević ne objašnjava junakov karakter. Pokazuje ga kroz ono što junak ne uradi. Ne kaže majci. Ne kaže devojci. Odlaže. Na kraju se ne dešava ništa dramatično: on prosto ode, a ona ostane. Čitalac zna više nego što je napisano, jer je gledao čoveka koji nije umeo da izabere.

Protivrečnost je sve vreme pred nama: junak je obrazovan, osećajan i iskreno zaljubljen, a ponaša se kao kukavica. Te dve stvari se ne isključuju. Upravo zato je lik živ.

Kako da upoznaš lik pre nego što ga pišeš

Umesto upitnika sa bojom očiju, probaj sa pitanjima koja otkrivaju odluke:

• Šta bi uradio kad bi saznao da mu najbolji prijatelj laže?
• Šta nikad ne bi priznao ni sebi?
• Čega se stidi iz detinjstva?
• Na šta troši novac kad ga ima viška?
• Šta radi kad je sam u kući?
• Koga je poslednji put povredio i da li zna to?

Ne moraš da upotrebiš odgovore u knjizi. Ali kad ih znaš, lik počinje da ti odgovara dok pišeš, i scene postaju lakše jer znaš šta bi on uradio.

Ime

Sitnica koju autori često potcene. Ime nosi godinu rođenja, kraj, društveni sloj, ponekad i ambicije roditelja. Dragoljub, Stefan i Kevin nisu iz iste kuće ni iz istog vremena. Pre nego što izabereš ime, proveri da li bi ga roditelji tvog lika, tada i tamo, zaista izabrali. I pazi da glavni likovi ne počinju istim slovom: čitalac ih brka, pogotovo u prvim poglavljima.