Pokazati, ne reći, i kada ipak reći

Šta je razlika

„Bila je ljuta” je rečeno. Čitalac dobija informaciju i ide dalje.

„Spustila je šolju tako da se kafa prelila na tacnu i nije je obrisala” je pokazano. Čitalac vidi postupak i sam zaključi da je ljuta. I zaključi još nešto: da je ljuta na način koji se ne viče, nego guta. To „još nešto” je razlog zašto pokazivanje radi.

Kada čitalac sam izvede zaključak, on u njemu učestvuje. Osećanje koje je sam otkrio pamti duže od onoga koje mu je saopšteno.

Gde se pokazuje

Postupak. Šta lik radi. Ruke, predmeti, odluke. Čovek koji tri puta proveri da li je zaključao vrata govori o strahu bez reči „strah”.

Detalj. Šta lik primećuje. Zaljubljeni primećuju druge stvari od onih koji tuguju. Žena koja ulazi u stan posle sahrane vidi muževljeve papuče. Žena koja ulazi u isti stan posle prvog sastanka vidi da je zaboravila da zalije cveće.

Telo. Šta se dešava u telu. Ovde budi oprezan: srce koje lupa, knedla u grlu i drhtave ruke su toliko puta upotrebljeni da više ne znače ništa. Traži telesni znak koji je baš od tog lika.

Govor. Šta lik kaže i kako, i šta prećuti. O tome detaljno u lekciji o dijalogu.

Apstraktne imenice su signal

Kada u svom tekstu vidiš reči kao što su tuga, ljubav, bes, usamljenost, strah, sreća, nervoza, to je mesto koje treba proveriti. Nije uvek greška. Ali vrlo često je znak da si zaključak dao čitaocu umesto da si mu dao ono iz čega bi ga sam izveo.

Isto važi za priloge koji objašnjavaju: tužno, ljutito, nervozno, sramežljivo. Ako replika ili postupak ne nosi to osećanje sami, prilog ga neće dodati.

Kada je bolje reći

Pokazivanje troši prostor. Zato ga čuvaj za ono što je važno, a ostalo reci jasno i kratko.

Prelazi. „Prošle su dve nedelje” je bolje od dve strane o tome kako su prolazile.

Sporedne stvari. Da je konobar bio neljubazan, možeš da kažeš. Ako konobar nije važan, nema razloga da ga pokazuješ.

Kontrast. Ponekad je posle duge scene pokazivanja jedna rečena rečenica najjači udarac. „Volela ga je. To je bio problem.” Pisci to rade namerno.

Glas pripovedača. Pripovedač sa jakim glasom sme da kaže i da komentariše, jer je njegov komentar deo karaktera teksta. Kod Andrića ima mnogo rečenog, ali je rečeno tako da je samo po sebi pokazivanje pripovedača.

Kako da pokazuješ bez preterivanja

Najčešća greška posle učenja ovog pravila je pretrpavanje. Svaki pokret, svaki uzdah, svaki pogled dobija opis. Tekst postaje spor i melodramatičan.

Pravilo koje pomaže: jedan dobar detalj je jači od pet prosečnih. Ako si našao postupak koji tačno nosi osećanje, ne dodaj mu još tri za svaki slučaj. Veruj čitaocu.

Primer iz književnosti

U Andrićevoj „Prokletoj avliji” fra Petar ne govori mnogo o strahu, a čitalac ga oseća u svakom opisu dvorišta, u ljudima koji stalno dolaze i nestaju, u tome šta zatvorenici pričaju i šta prećutkuju. Strah je u prostoru, ne u rečima o strahu.

U Hemingvejevim pričama, s druge strane, gotovo da nema rečenog osećanja. Ljudi piju, pecaju, čekaju voz i razgovaraju o sitnicama. Sve što je važno nalazi se ispod površine, i čitalac to oseća upravo zato što niko ništa ne kaže.