Dijalog: kako ljudi zaista govore na papiru

Stvaran razgovor i dijalog nisu ista stvar

Snimi deset minuta razgovora za porodičnim ručkom i prepiši ga. Dobićeš strane punog šuma: „ovaj”, „znaš”, prekidi, ponavljanja, pozdravi, dogovor oko soli. Niko to ne bi čitao.

Dijalog u prozi zadržava utisak stvarnog govora, a baca ono što ne radi ništa. Ostaju prekidi koji nešto govore o odnosu, ponavljanje koje otkriva opsesiju, rečenica koja se ne završi jer lik ne sme da je završi. Pozdrav na vratima ostaje samo ako je hladan.

Pravilo sa mog stola: svaka replika mora da uradi bar jednu od ovih stvari:

• pomera scenu (neko nešto traži, odbija, otkriva, preti),
• otkriva lik (kako govori, šta izbegava, koje reči bira),
• stvara napetost (ono što se ne kaže teži više od onoga što se kaže).

Replika koja ne radi ništa od toga nije dijalog, nego pauza u kojoj čitalac gleda koliko je ostalo do kraja poglavlja.

Podtekst: ono što ostaje ispod

Ljudi retko kažu ono što misle, naročito kada je važno. Kćerka ne kaže majci „bojim se da ćeš umreti”. Kaže „jesi li popila lekove”. Muž ne kaže „ne volim te više”. Kaže „radiću dokasno i sutra”.

Kada likovi izgovaraju svoja osećanja direktno, scena gubi napon, jer čitalac više nema šta da otkriva. Posao je da lik govori o lekovima, a da čitalac čuje strah.

Podtekst nastaje kada dva lika imaju različite ciljeve u istom razgovoru, a nijedan ne sme da ga izgovori. Ona hoće da sazna da li je bio kod bivše žene. On hoće da to ne sazna. Razgovaraju o tome ko će sutra po dete u vrtić.

Kako lik zvuči

Pokrij imena u svom dijalogu i pročitaj ga. Ako ne znaš ko govori, svi tvoji likovi govore kao ti.

Razlike ne moraju biti velike. Dovoljno je da jedan lik govori kratko i ne pita ništa, a drugi sve pretvara u pitanje. Da jedan kaže „taj momak”, a drugi „onaj tvoj”. Da neko psuje tek kad je stvarno ljut, pa kad opsuje, to nešto znači.

Pazi sa dijalektom. Jedna reč ili jedan oblik u replici daju boju. Zapisivanje izgovora slovo po slovo kroz celu knjigu zamara čitaoca i često deluje kao podsmeh liku. Sremac i Nušić su znali gde je ta granica i vredi ih čitati baš zbog toga: smešni su ljudi, ne njihov izgovor.

Govorne oznake: „rekao je” je dovoljno

„Rekao je” i „rekla je” čitalac ne primećuje, i to je dobro. Problem počinje kada autor pokušava da oznakom kaže ono što replika nije rekla:

„Ne idem”, prosiktala je ljutito.

Ako je replika dobra, ljutnja se čuje bez „prosiktala” i bez „ljutito”. Ako replika nije dobra, prilog je neće spasiti.

Još bolje od oznake je radnja. Umesto da kažeš ko govori, pokaži šta radi dok govori:

Sklonila je tanjir. „Ne idem.”

Sada znamo ko govori, znamo da je ljuta i nismo morali to da pročitamo.

U dugoj razmeni dvoje ljudi oznake mogu da nestanu na nekoliko replika. Samo pazi da posle petog reda čitalac ne mora da broji unazad.

Dijalog kao objašnjenje

Posebna vrsta lošeg dijaloga je onaj čiji je jedini posao da čitaocu nešto objasni. Na engleskom se zove „as you know, Bob”, po replici u kojoj lik drugom liku kaže ono što obojica odavno znaju.

„Kao što znaš, naš otac je umro pre deset godina, i od tada majka živi sama u kući na Zlatiboru.”

Brat to zna. Kaže ga samo zato što autor hoće da čitalac sazna. Informaciju je bolje dati kroz sukob („Ti nisi bio kod nje od očeve sahrane.”) ili kroz pripovedača, ili je odložiti dok ne zatreba.

Pravopis dijaloga

U srpskoj prozi postoje dva ustaljena načina. Replika može da stoji u navodnicima („ovako”), ili da počne crtom na početku reda, bez navodnika, kako se često piše u izdanjima starijih pisaca. Oba su ispravna. Važno je izabrati jedan način i držati ga se kroz celu knjigu, i da svaka nova replika drugog lika počne u novom redu. Detaljno o tome u lekciji o pravopisu iz kursa Rukopis.

Primer iz književnosti

Pročitaj prvi čin „Gospođe ministarke” Branislava Nušića i obrati pažnju na to koliko Živka ne sluša druge. Njene replike ne odgovaraju na pitanja, nego nastavljaju njenu misao. Iz toga, bez ijednog opisa, znamo ko je ona i kako će se ponašati kada dobije moć.

Zatim pročitaj Hemingvejevu priču „Brda kao beli slonovi”. Muškarac i žena čekaju voz i razgovaraju o piću i o brdima. Ni jednom ne izgovore o čemu se zapravo raspravljaju, a čitalac to razume posle druge strane.