Opis, detalj i kliše

Opis nije spisak

Česta početnička navika je da se prostor opiše kao inventar. Soba je imala krevet, ormar, sto, dve stolice, prozor sa zavesama, tepih i sliku na zidu. Čitalac dobija spisak i ne vidi ništa, jer mu ništa nije izdvojeno.

Pamtimo prostore po jednoj ili dve stvari. Po mirisu, po stolici na kojoj niko ne sme da sedi, po kalendaru iz 1994. koji niko nije skinuo. Takav detalj daje celu sobu, jer čitalac ostatak sam doda iz sopstvenog iskustva.

Pravilo sa mog stola: za svaki prostor nađi jedan detalj koji ga razlikuje od svih drugih prostora te vrste. Kuhinja kao kuhinja nikoga ne zanima. Kuhinja u kojoj na frižideru i dalje stoji spisak za kupovinu napisan rukom pokojne žene je kuhinja iz tog romana.

Opis kroz lik

Prostor uvek neko gleda. Čak i kada je pripovedač u trećem licu, opis je bolji kada je obojen pogledom lika.

Ista ulica izgleda drugačije čoveku koji se vraća posle dvadeset godina, devojčici koja prvi put ide sama u školu i policajcu koji traži osumnjičenog. Prvi vidi šta je nestalo. Druga vidi šta je veliko i strašno. Treći vidi gde bi neko mogao da se sakrije.

Kada opis prolazi kroz lika, on istovremeno opisuje i lika. Dva posla za cenu jednog.

Čula

Većina opisa u rukopisima je vizuelna. To je prirodno, jer pre svega gledamo. Ali miris, zvuk, dodir i ukus često su jači, jer su ređi u tekstu i jer direktno bude sećanje.

Miris bolnice, zvuk tramvaja na okretnici, hladnoća kvake u januaru. Jedan takav detalj na pravom mestu vredi više od tri rečenice o boji zidova.

Precizna imenica, živ glagol

Mnogo slabih opisa pokušava da se spase pridevima. Lepa, velika, stara, tamna kuća. Pridevi su potrebni, ali često samo pokrivaju nedostatak prave reči.

Umesto „veliko drvo”, koje? Hrast, orah, topola? Umesto „stara kuća”, šta se na njoj vidi? Opala fasada, prozor zakucan daskom, oluk koji visi? Precizna imenica i konkretan detalj rade posao koji pet prideva ne mogu.

Isto važi za glagole. „Išao je polako” je slabije od „vukao se” ili „tapkao”. Dobar glagol nosi i način i raspoloženje.

Kliše

Kliše je izraz koji je bio dobar kada je prvi put upotrebljen, pa je postao toliko čest da ga čitalac preskače. Postoje tri vrste koje najčešće srećem.

Gotove slike. Zlatni zraci sunca, kristalno čista voda, plavo nebo bez oblaka, more kao ogledalo, noć crna kao ugalj.

Gotova telesna osećanja. Srce mu je preskočilo, knedla u grlu, krv mu se sledila, leptirići u stomaku, kolena su mu klecnula.

Gotove situacije. Junak se budi i gleda u ogledalo da bi nam opisao kako izgleda. Lik pogleda kroz prozor dok razmišlja o prošlosti. Kiša pada kada je tužno.

Kliše se ne popravlja tako što se zameni drugim, nešto ređim klišeom, ni tako što se „zlatni zraci” pretvore u „bakarne zrake”. Popravlja se tako što se zapitaš: šta je u ovoj sceni, ovom liku, ovom trenutku drugačije od svih drugih? I opišeš to.

Kada je kliše u redu

U govoru likova kliše je često tačan, jer ljudi govore u gotovim izrazima. Majka koja kaže „srce mi je puklo” govori kao majka. Problem je kliše u glasu pripovedača, gde bi trebalo da vlada pažnja.

Takođe, ponekad je pisac namerno upotrebi da bi ga izokrenuo ili ismejao. To je posebna veština i radi samo kada je čitalac siguran da je namera.

Koliko opisa

Nema pravila. Ali dobro je da opis ne zaustavlja radnju u trenutku napetosti. Ako se u sceni nešto dešava, daj opis kroz postupak: lik naleti na stolicu, oseti miris, primeti krv na kvaki. Duži opisi su bolji na početku poglavlja, pre nego što radnja krene, ili u trenucima predaha.

Primer iz književnosti

Andrićevi opisi kasabe i mosta u „Na Drini ćupriji” su dugi, ali nikad nisu inventar. Svaki opis nosi vreme, ljude i ono što će se desiti. Most je opisan tako da čitalac zna ko je preko njega prelazio i šta je na njemu gledao. Opis je istorija.

Za suprotan primer pogledaj kako Bora Stanković opisuje kuće u Vranju: kratko, kroz miris, zvuk i ono što se iza zidova čuje, a ne vidi.