Kraj romana: rasplet, poslednja scena i poslednja rečenica

Rasplet dolazi iznutra

Najvažnije pravilo kraja ponovićemo iz lekcije o zapletu: rasplet mora da proizađe iz izbora glavnog lika. Ne iz slučaja, ne iz tuđe odluke, ne iz prirodne nepogode koja reši sve. Čitalac je pratio lika celu knjigu da bi video šta će on uraditi.

To ne znači da lik mora da pobedi. Može da izgubi, da odustane, da izabere pogrešno. Ali izbor mora biti njegov, i mora biti posledica svega što je prethodilo.

Iznenađujuće i neizbežno

Najbolji krajevi imaju dva svojstva istovremeno. Čitalac ih ne predvidi do kraja, ali kad ih pročita, oseća da drugačije nije moglo. To je moguće samo kada je kraj pripremljen kroz celu knjigu: kroz karakter lika, kroz motive, kroz male znakove koje čitalac nije povezao.

Ako je kraj predvidiv od polovine, čitalac se dosađuje. Ako je kraj potpuno nepripremljen, oseća se prevareno.

Otvoren i zatvoren kraj

Zatvoren kraj odgovara na sva važna pitanja. Zna se šta je bilo sa likovima. Ovo je kraj žanrovske proze i mnogih velikih romana.

Otvoren kraj ostavlja neka pitanja bez odgovora. Ne znamo da li će se vratiti, da li će oprostiti, šta će biti sutra.

Otvoren kraj nije isto što i nedovršen. U dobrom otvorenom kraju glavno pitanje knjige je odgovoreno, promena se desila, a otvorena ostaje budućnost. Čitalac ima dovoljno da sam zamisli nastavak. U nedovršenom kraju ništa nije rešeno i čitalac nema od čega da krene.

Poslednja scena

Poslednja scena je obično kratka. Velika drama se desila u raspletu, a poslednja scena pokazuje posledicu: novi svet, novog lika, mir posle oluje ili prazninu.

Najčešća greška je poslednja scena koja objašnjava. Lik razmišlja šta je naučio, pripovedač sumira poruku knjige. Čitalac je to već osetio. Objašnjenje mu oduzima zadovoljstvo da sam zaključi.

Poslednja rečenica

Poslednja rečenica ostaje u čitaocu kada zatvori knjigu. Dobre poslednje rečenice često:

• vraćaju sliku ili motiv sa početka, ali sa novim značenjem,
• daju jednostavan postupak koji nosi sve (zatvorila je vrata, upalio je svetlo),
• ostavljaju tišinu umesto zaključka.

Izbegavaj poslednju rečenicu koja je poenta ili pouka. I izbegavaj „I tada je shvatio da...”.

Epilog

Epilog je deo posle raspleta, često mnogo godina kasnije. Koristan je kada čitalac treba da vidi dugoročne posledice ili kada je knjiga hronika. Ali često je višak: autor ne može da se rastane od likova i hoće da kaže šta je sa svakim od njih. Ako epilog samo potvrđuje ono što čitalac već zna, izbaci ga.

Krajevi koji razočaraju

• Sve je bio san.
• Rešenje dolazi spolja (bog iz mašine).
• Kraj je prebrz posle dugog građenja.
• Obrt koji nije pripremljen, samo da iznenadi.
• Glavni lik je pasivan u raspletu.
• Pripovedač objašnjava poruku.
• Kraj nastavka bez kraja ove knjige.

Kako pisati kraj

Mnogi pisci znaju kraj pre nego što počnu. Drugi ga otkrivaju. U oba slučaja, kraj se piše najmanje dva puta: jednom u prvoj verziji, i ponovo kada je cela knjiga prepravljena i znaš koji su njeni motivi i šta je njeno pitanje.

Korisna vežba: napiši tri različita kraja i daj ih nekome da pročita. Videćeš koji deluje neizbežno.

Primer iz književnosti

Kraj „Ane Karenjine” ne završava se Aninom smrću, nego Levinom: knjiga ima još jedan deo, i to je odluka koja daje romanu smisao, jer dve linije cele knjige najzad dobiju svoj kontrapunkt. Kraj „Derviša i smrti” vraća se početku i ispovesti, i čitalac razume zašto je knjiga napisana.