Larisa je, u stvari, rukometašica

U poetskom svetu Vesne Todorosvke smenjuju se porodične senke, gubici, strahovi i traume, ironija, urbani prizori, sport, muzika, ratovi i kratki naleti svetlosti. U njemu se bol pamti kroz slike, telo govori umesto prećutanih događaja, a detinjstvo ostaje prostor najdubljih tragova i najupornijeg otpora.

Nastala iz sudara nežnosti i surovosti, iz potrebe da se ono što je bolelo imenuje precizno, bez ukrasa i bez samosažaljenja, Larisa, devojčica, rukometašica, ratnica i figura preživljavanja, postaje središte jednog sveta u kom se svaki zagrljaj traži kao dokaz da život i dalje ima oblik, toplotu i smisao.

Larisa je, u stvari, rukometašica, knjiga je o pamćenju, ženskom iskustvu koje odbija da bude svedeno na ranu, o snazi koja se javlja upravo tamo gde je najmanje očekivana. U njoj se mrak prepoznaje, ali mu se ne prepušta prostor; iza svake pukotine ostaje jezik koji ume da sačuva lepotu i onda kada je izgovara iz same dubine rane.