Fabula i siže: šta se desilo i kojim redom to saznajemo

Dva reda iste priče

Ruski formalisti su ovu razliku nazvali imenima koja se i danas koriste. Fabula je hronologija: šta se desilo, kojim redom, u stvarnom vremenu priče. Siže je kompozicija: kojim redom, kojom brzinom i iz čije perspektive čitalac to saznaje.

Uzmimo jednostavnu fabulu. Čovek se oženi. Posle deset godina žena ga napusti. On počne da pije. Jednog jutra se probudi u bolnici i ne seća se kako je tamo dospeo.

Ako je ispričaš tim redom, dobijaš porodičnu hroniku. Ako kreneš od bolnice, dobijaš misteriju: čitalac zajedno sa junakom pokušava da shvati kako je stigao dovde, a brak i odlazak žene postaju odgovori na pitanje. Ako kreneš od venčanja, ali čitaocu u prvoj rečenici kažeš da će se sve završiti u bolnici, dobijaš tragediju, u kojoj čitalac sa strepnjom gleda kako se nesreća približava.

Događaji su isti. Knjige su tri.

Šta siže kontroliše

Kada biraš siže, odlučuješ o tri stvari.

Redosled. Šta čitalac saznaje prvo, a šta posle. Retrospektiva vraća u prošlost, najava pokazuje budućnost, a paralelne linije teku jedna pored druge.

Brzinu. Deset godina braka može da stane u jedan pasus, a jedno jutro u bolnici u celo poglavlje. Odnos između trajanja događaja i prostora koji dobija na papiru je jedno od najjačih sredstava koje imaš. O tome više u lekciji o sceni i sažetku.

Znanje. Ko šta zna i kada. Čitalac može da zna više od lika (pa strepi), manje od lika (pa je radoznao) ili isto koliko i lik (pa otkriva zajedno sa njim). Svaki od ova tri odnosa daje drugačiju vrstu napetosti.

Retrospektiva: kada pomaže, a kada koči

Vraćanje u prošlost je najčešći alat sižea i najčešće se pogrešno koristi. Retrospektiva radi kada odgovara na pitanje koje je čitalac već postavio. Ako smo videli junaka kako se trese kad čuje zvono na vratima, sećanje na noć kada su došli po njegovog oca dolazi kao odgovor, i to jak.

Retrospektiva koči kada dolazi pre pitanja. Ako u drugom poglavlju krenemo u dvadeset strana detinjstva, a čitalac još ne zna zašto bi ga to zanimalo, scena u sadašnjosti se ohladi i teško se vraća.

Praktično pravilo sa mog stola: pre svake retrospektive zapitaj se šta čitalac u tom trenutku želi da sazna. Ako je odgovor „ništa posebno”, prošlost još nije na redu.

Početak in medias res i njegove zamke

Počinjanje u sredini radnje je dobar savet koji se često pogrešno shvati. Ne znači da roman mora da počne pucnjem. Znači da počne u trenutku kada se nešto već pomera, kada je ravnoteža narušena ili će biti.

Zamka je u tome što posle dramatičnog početka mnogi autori odmah stanu i objasne sve što je prethodilo. Time ponište ono što su dobili. Bolje je pustiti čitaoca da neko vreme ne zna i da prošlost dobija u malim delovima, kao što je i u životu saznajemo o ljudima koje upoznamo.

Kako izabrati siže za svoju priču

Napiši fabulu na jednom listu, u kratkim tačkama, potpuno hronološki. Onda postavi pitanje: koji je događaj najjači? Šta je ono zbog čega bi neko čitao?

Zatim razmisli gde čitalac treba da ga sretne. Na početku, kao udarac koji traži objašnjenje? Na kraju, kao vrhunac kome sve vodi? U sredini, kao preokret posle koga se sve ranije pročitano vidi drugačije?

Odgovor zavisi od toga kakvu vrstu napetosti želiš. Ako želiš da čitalac pita „šta se desilo?”, počni od posledice. Ako želiš da pita „šta će se desiti?”, počni od uzroka. Ako želiš da pita „zašto?”, pokaži mu i jedno i drugo i sakrij ono između.

Primer iz književnosti

„Hronika najavljene smrti” Gabrijela Garsije Markesa u prvoj rečenici kaže da će junak biti ubijen. Fabula nema nikakvo iznenađenje. Ceo roman je siže: rekonstrukcija jednog jutra, iz ugla desetina ljudi koji su znali šta će se desiti i nisu ga sprečili. Napetost ne dolazi iz pitanja da li, nego kako je moguće da niko nije reagovao.

U našoj književnosti sličan postupak ima „Smrt Ivana Iljiča”, koju čitamo u prevodu, ali i mnogi domaći romani koji počinju od sahrane, suđenja ili povratka. Kraj se zna, a čitalac ostaje zbog puta do njega.

Paralelne linije

Poseban oblik sižea je roman sa dve ili više linija koje teku naizmenično: dva lika, dva vremena, dva grada. Takav siže daje ritam i omogućava kontrast, ali traži disciplinu.

Pravila sa mog stola za paralelne linije:

• Svaka linija mora da ima svoju napetost. Ako je jedna zanimljiva, a druga nije, čitalac će preskakati.
• Prelaz između linija je najbolje napraviti u trenutku napetosti, a ne posle razrešenja. Tako čitalac ide napred da bi se vratio.
• Linije treba da se dodiruju. Ne moraju da se spoje do kraja, ali čitalac mora da oseća da postoje iz razloga, a ne zato što autor ima dva rukopisa.
• Na početku svakog dela mora odmah da bude jasno u kojoj smo liniji. Ime lika ili mesto u prvoj rečenici rešava to bez naslova.

Kako vreme teče unutar sižea

Siže je i odluka o tome šta se preskače. Svaki roman preskače. Ne pratimo junaka dok pere zube, osim ako nam pranje zuba nešto govori. Pitanje je samo da li preskačeš svesno.

Dobro je da preskok bude vidljiv. Prazan red između delova, rečenica „Tri godine kasnije”, promena godišnjeg doba. Čitalac prihvata skok kad zna da je skočio. Zbunjuje ga skok koji nije primetio, pa posle tri strane shvati da je prošla godina.