Slika pre osećanja: zašto pesma ne kaže „tužan sam”

Imenovano osećanje

Pogledaj ova dva stiha:

Tuga mi razdire dušu,
a srce plače u tišini.

Svaka reč je tačna, i nijedna ne radi. Tuga, duša, srce, plač, tišina. Čitalac zna šta znače, ali ništa ne vidi i zato ništa ne oseti. To su reči koje kažu osećanje, a ne izazivaju ga.

Sada pogledaj ovo:

Majčine naočare
i dalje stoje na novinama
od četvrtka.

Nigde ne piše tuga. Nigde ne piše smrt. A čitalac zna sve: majka je otišla u četvrtak, niko nije pomerio naočare, neko gleda u njih. Osećanje se rodilo u čitaocu, a ne na papiru. To je ono što zovemo pesničkom slikom.

Šta je slika

Slika u poeziji obuhvata sve što deluje na čula, a ne jedino ono što se vidi: prizor, zvuk, miris, dodir, ukus. Šuškanje kese na vetru. Miris hleba u hodniku zgrade. Hladna kvaka. Ukus krvi kad se ugrize usna.

Dobra slika je konkretna i određena. Ne „cveće”, nego „suvi karanfil u flaši od mineralne”. Ne „grad”, nego „tramvaj dvojka na okretnici”. Što je slika određenija, to je ličnija, a paradoksalno, to je čitaocu bliža, jer i on ima svoje karanfile i svoje tramvaje.

Zašto apstraktne reči ne rade

Ljubav, tuga, nada, bol, duša, večnost, sudbina. Ove reči nose ogromna značenja, ali u pesmi su gotovo uvek slabe, iz dva razloga.

Prvo, istrošene su. Pročitali smo ih u hiljadu pesama, pesmica, čestitki i šlagera, i više ne vidimo ništa iza njih.

Drugo, opšte su. Tvoja tuga je drugačija od moje, ali reč „tuga” je ista. Kada je napišeš, izbrisala si sve ono što je tvoju tugu činilo tvojom.

Ovo ne znači da apstraktne reči nikada ne smeju u pesmu. Veliki pesnici ih koriste. Ali ih koriste retko, na mestu gde je slika već pripremila čitaoca, pa apstraktna reč dođe kao udarac, a ne kao objašnjenje.

Kako se gleda

Pisanje slike počinje pre pisanja. Počinje od navike da se gleda. Pesnici koje čitamo nisu imali bolja osećanja od nas. Imali su bolju pažnju.

Korisna je sveska u koju upisuješ šta vidiš, čuješ i mirišeš, bez procene i bez želje da to bude pesma. Žena u autobusu koja drži torbu kao bebu. Pas koji svako jutro čeka ispred iste pekare. Zvuk koji pravi frižider noću. Posle nekoliko meseci, ta sveska je magacin iz koga nastaju pesme.

Slika i značenje

Slika ne mora da bude simbol. Naočare na novinama nisu simbol smrti. One su naočare na novinama. Značenje se rađa iz konteksta, iz onoga što stoji oko njih, iz naslova, iz poslednjeg stiha.

Kada autor pokušava da svaka slika bude simbol, pesma postaje zagonetka koju čitalac treba da reši. Kada slika prvo bude ono što jeste, pa tek onda nešto više, pesma diše.

Primer iz književnosti

Pročitaj pesme Vaska Pope iz zbirke „Kora”. Popa piše o kamenčiću, jabuci, pepeljari, čačkalicama. Predmeti su sasvim obični i sasvim konkretni, a iz njih izlaze pitanja o postojanju, smrti i strahu, a da te reči nikada ne budu izgovorene.

Zatim pročitaj nekoliko pesama Desanke Maksimović koje su ti poznate iz škole, ali ovoga puta traži samo slike: šta se vidi, šta se čuje. Primetićeš da su najjače strofe one gde ima najmanje imenovanih osećanja.