Reč na pravom mestu: imenica, glagol i pridev pod sumnjom

Imenica nosi sliku

U prethodnoj lekciji smo govorili o slici. Slika najčešće stoji u imenici. Što je imenica preciznija, slika je jasnija.

„Drvo” je opšte. „Orah” je određeno. „Stari orah iza škole kome su deca obrala svu koru do visine ruke” je već cela priča.

Kada pišeš, proveri svaku imenicu: može li biti tačnija? Ptica može biti vrabac, čavka, roda. Cvet može biti neven, jorgovan, maslačak. Svaka od tih reči nosi drugačiji svet. Vrabac je dvorište i siromaštvo, čavka je groblje i jesen, roda je selo i povratak.

Glagol nosi pokret

Glagol je najjača reč u stihu. On govori šta se dešava, ali i kako. „Išla je” je obaveštenje. „Vukla se”, „šmugnula”, „promakla”, „gazila” su slike.

Slabi glagoli su biti, imati, raditi, ići, uzeti. Nisu zabranjeni, ali kada se nađu u važnom stihu, proveri da li postoji glagol koji bi uradio više.

Pogledaj razliku:

Vetar je bio jak te noći.

Vetar je te noći čupao rublje sa žica.

U drugom stihu glagol radi sve: vidimo vetar, čujemo ga, imamo dvorište, žice, rublje. I ne treba nam „jak”.

Pridev pod sumnjom

Pridevi su najčešći višak u pesmama koje čitam. Postoje dve vrste suvišnih prideva.

Prideve koji ponavljaju imenicu. Zelena trava, plavo nebo, hladan led, tamna noć. Imenica već nosi tu osobinu, pa pridev ne dodaje ništa.

Prideve koji ocenjuju. Lep, divan, strašan, tužan, čaroban, predivan. Ovi pridevi govore čitaocu šta treba da oseti, umesto da mu daju razlog.

Dobar pridev je onaj koji kaže nešto što imenica sama ne kaže, i to nešto neočekivano. Ne „hladna kvaka”, nego možda „topla kvaka”, ako je neko upravo izašao. To iznenađenje je razlog da pridev postoji.

Pravilo koje pomaže: izbriši sve prideve iz pesme i pročitaj je. Zatim vrati samo one bez kojih je pesma siromašnija.

Prilozi

Prilozi na „o” (tiho, polako, nežno, tužno) imaju sličan problem kao pridevi. Najčešće pokušavaju da pojačaju glagol koji nije dovoljno jak. Umesto „tiho je plakala”, može „jecala je u jastuk”, ili samo „plakala je”, pa da tišinu nosi ostatak pesme.

Reči koje popunjavaju

Posebna kategorija su reči koje stoje u stihu samo zato što je stihu trebalo još jedan slog ili zbog rime. Kada pesma ima čvrst metar, ovo je stalno iskušenje. Tako nastaju stihovi sa „i”, „pa”, „baš”, „sav”, „ceo”, „taj” koji ne rade ništa.

Proveri svaku takvu reč. Ako je pesma bez nje bolja, a metar se ruši, onda je problem u metru, ne u reči. Možda pesma ne traži čvrst metar.

Reč i zvuk

U poeziji se reč bira i po zvuku. Dve reči sa istim značenjem nisu iste u stihu: jedna ima tri sloga, druga dva; jedna ima meko „lj”, druga tvrdo „k”. O tome detaljno u lekciji o zvuku. Ovde je dovoljno da znaš: kada biraš između dve tačne reči, izgovori obe naglas u stihu.

Brisanje

Najveći deo pisanja poezije je brisanje. Prva verzija pesme je skoro uvek duža nego što treba. Ima stih koji objašnjava sliku, strofu koja ponavlja prethodnu drugim rečima, kraj koji kaže šta pesma znači.

Postupak koji koristim sa autorima: za svaki stih pitamo šta bi pesma izgubila bez njega. Ako je odgovor ništa, ili malo, stih ide. Iznenađujuće često pesma posle toga bude upola kraća i dvostruko jača.

Primer iz književnosti

Pročitaj pesme Miodraga Pavlovića iz zbirke „87 pesama”. Rečnik je jednostavan, gotovo nema ukrasnih prideva, a svaka imenica i svaki glagol stoje tačno. Pesme su tihe, a teške.

Za kontrast, pročitaj neku pesmu iz srpske romantike, Branka Radičevića ili Đure Jakšića, i prebroj prideve. Njih je mnogo više, i to je bila poetika tog vremena. Pitanje nije koji je način ispravan, nego da znaš zašto biraš svoj.