Odmah da Vam objasnimo naš stav po pitanju talenta i rada.
Zamislite trku dugu pedeset kilometara. Osoba koja ima talenat stoji dvadeset metara ispred Vas pre nego što je pucanj i odjeknuo. Osoba koja radi na sebi — koja je vežbala pre trke, koja ima režim, koja zna šta radi sa svojim disanjem i svojim mišićima — startuje iza te talentovane osobe, tačno na liniji. Talentovana osoba vodi prvih sto metara. Vodi i prvi kilometar. Možda čak vodi i prvih deset. A onda počinje ono što trku zaista odlučuje.
Onaj ko ima režim, ko zna da usporava kad treba i da ubrzava kad treba, ko je prošao kroz hiljadu ponavljanja pre nego što je došao na start — taj čovek ne pobeđuje na prvom kilometru. Taj čovek pobeđuje na tridesetom. I pobeđuje ga pravilnom tehnikom, disciplinom i činjenicom da je svaku grešku koju je talentovani tek upoznao on već preživeo desetinu puta u trenažnoj sali.
To je cela priča o pisanju.
Ova reč je za ljude koji veruju da se pisac rađa gotov — da se za knjigu treba biti odabran, a da se radionica kreativnog pisanja svodi na gubljenje vremena i novca. Imamo puno poštovanja prema toj poziciji jer je stara koliko i sama književnost. Zasnovana je, međutim, na nekoliko pogrešnih pretpostavki koje želimo da raspakujemo — ne da bismo vas ubedili u suprotno iz inata, već zato što verujemo da svaki autor koji ostaje zarobljen u mitu o čistom talentu gubi godine koje je mogao da provede gradeći sopstveni glas.
Šta kaže nauka
Sa naučne strane, pitanje talenta i rada je odavno rešeno. Problem je što do pisaca ti zaključci sporo stižu, a još sporije menjaju njihove navike.
Anders Erikson, švedski psiholog koji je ceo svoj akademski vek posvetio istraživanju ekspertize, sproveo je 1993. godine na Berlinskoj muzičkoj akademiji studiju koja je postala kamen temeljac ove oblasti. Studija je pokazala da su violinisti najvišeg ranga do svoje dvadesete godine akumulirali oko deset hiljada sati fokusiranog vežbanja, dobri violinisti oko osam hiljada, a prosečni oko četiri hiljade. U toj studiji nije se pojavio nijedan slučaj „prirodno darovitog” muzičara koji je došao do vrha bez tih sati. Njegova knjiga „Peak: Secrets from the New Science of Expertise” iz 2016. godine sažima tri decenije istraživanja u jednu rečenicu: ekspertnost u gotovo svakom domenu dolazi iz strukturisane prakse, a retko odakle drugde.
Endžela Dakvort, psihološkinja sa Univerziteta u Pensilvaniji, u knjizi „Grit: The Power of Passion and Perseverance” iz 2016. godine formulisala je jednačinu koja piscima treba da stoji iznad radnog stola. Talenat pomnožen trudom daje veštinu. Veština pomnožena trudom daje rezultat. Trud se, primetite, računa dvaput. Njena istraživanja na kadetima vojne akademije Vest Point, u školama i u kompanijama, pokazuju istu stvar: upornost u godinama rada predviđa uspeh pouzdanije od bilo kojeg testa sposobnosti.
Kerol Dvek, psihološkinja sa Stenforda, u knjizi „Mindset: The New Psychology of Success” uvodi razliku između fiksnog mentalnog sklopa i sklopa rasta. Osoba fiksnog sklopa veruje da su sposobnosti urođene, pa pri prvom neuspehu odustaje jer taj neuspeh tumači kao dokaz o sopstvenim granicama. Osoba sklopa rasta razume da se sposobnosti razvijaju kroz rad, pa u neuspehu vidi informaciju, a ne presudu. Deca koja se hvale za pamet, u eksperimentima koje je Dvekova sprovodila, kasnije biraju lakše zadatke. Deca koja se hvale za trud biraju teže. Isti mehanizam radi i kod pisaca: onaj ko veruje da je dar presudan, sklanja se od svake rečenice koja bi mogla da ga demantuje. Onaj ko veruje u rad, vraća se toj rečenici sutradan.
Bendžamin Blum sa Univerziteta u Čikagu u studiji „Developing Talent in Young People” iz 1985. godine istraživao je sto dvadeset svetski priznatih eksperata u šest različitih domena — pijaniste, skulptore, matematičare, neurologe, plivače i tenisere. Nijedan od njih, nijedan, nije pokazivao rane znake genijalnosti koji bi ga izdvajali od vršnjaka. Svi su imali godine intenzivnog treninga i podsticajno okruženje.
Džef Kolvin u knjizi „Talent Is Overrated” iz 2008. godine razgrađuje dva najveća mita zapadne kulture o prirodnoj genijalnosti. Mocartov otac Leopold bio je pedagoški opsednut mentor koji je sina trenirao od treće godine, a Mocartova rana dela su, dokumentovano, više kompilacije tuđih stilova nego autonomna remek-dela. Prva Mocartova zaista originalna dela nastaju posle više od decenije intenzivnog treninga. U ovome više prepoznajemo obrazac Očeve želje da sin svira klavir i sam rad nego talenat.
Danijel Kojl u knjizi „The Talent Code” iz 2009. godine nudi neurobiološko objašnjenje. Proces mijelinizacije — obmotavanja neuronskih puteva izolacionom ovojnicom — dešava se kroz ponovljenu praksu. Mozak se fizički menja. Čuveno istraživanje londonskih taksista Elenor Megvajer iz 2000. godine, objavljeno u časopisu PNAS, pokazalo je da se hipokampus proširuje nakon godina učenja gradske mape poznate kao „The Knowledge”. Ako godine rada fizički menjaju mozak taksiste, čudno bi bilo pretpostaviti da to isto ne važi za mozak pisca.
Sve ovo nisu filozofska lupanja. Ovo su rezultati decenijskih istraživanja. A svi govore istu stvar: mit o čistom talentu ne može da izdrži težinu podataka.
Šta kažu pisci
Ako Vas nauka ostavlja hladnima, okrenimo se onima koji su u ovom poslu bili najbolji.
Ernest Hemingvej je završetak romana „Zbogom oružje” prepravljao trideset devet puta. Pitali su ga zašto, a on je odgovorio kratko: tražio je prave reči. Pisao je svakog jutra, stojeći, do iscrpljenosti.
Gistav Flober je traganje za pravom reči pretvorio u način života. Pisao je jedan do dva pasusa nedeljno. Roman „Gospođa Bovari” nastajao je pet godina. Njegova pisma Luiz Kole, koja preživela do danas, najbolji su dnevnik spisateljskog rada ikada napisan.
Lav Tolstoj je roman „Rat i mir” prepravljao sedam puta rukom. Njegova supruga Sofija prepisivala je čitav rukopis više puta jer pisaće mašine još nisu postojale u njihovom domu. Knjiga je nastajala šest godina istraživanja istorijskih izvora i prepisivanja.
Džejms Džojs je roman „Uliks” pisao sedam godina, a roman „Finegan Wake” sedamnaest. Od sebe je tražio jednu rečenicu dnevno — rečenicu koja stoji.
Haruki Murakami u memoaru „Čemu posvećujem mislili kada trčim” opisuje svoj režim rada koji se nije menjao decenijama. Ustaje u četiri, piše pet do šest sati, trči deset kilometara, čita, leže u devet. Pisanje romana, kaže on, fizički je posao više nego intelektualni.
Stiven King u knjizi „O pisanju” propisuje dve hiljade reči dnevno, svakog dana, uključujući rođendane i praznike. Njegova rečenica koju treba da nauče svi koji čekaju inspiraciju glasi otprilike ovako: amateri sede i čekaju, profesionalci ustaju i idu na posao.
Gabrijel Garsija Markes je roman „Sto godina samoće” pisao osamnaest meseci po osam sati dnevno. Tom dnevnom maratonu prethodilo je sedamnaest godina traganja za tonom te knjige. Sedamnaest godina lutanja, pa potom godinu i po pisanja.
Onore de Balzak je pisao petnaest sati dnevno uz pedeset šoljica kafe. Iza sebe je ostavio devedesetak romana „Ljudske komedije”.
Anton Čehov je godinama pisao šaljive skečeve za novine pod pseudonimom da bi preživeo medicinske studije. Taj svakodnevni rutinski rad ga je izgradio u pisca pre nego što je iko znao ko je Čehov.
Ivo Andrić je roman „Na Drini ćuprija” pisao godinama tokom rata u Beogradu, istražujući hronike, putopise i turske izvore. Njegov dnevnik tog perioda svedoči o noćnim smenama nad arhivima.
Meša Selimović je roman „Derviš i smrt” objavio sa pedeset šest godina. Pre toga su bile decenije pisanja koje nije obeležilo njegovo ime. Zrelo delo dolazi zrelom piscu.
Danilo Kiš je zbog jedne stranice „Grobnice za Borisa Davidoviča” mesecima kopao po staljinističkim arhivima. Svaku rečenicu je ispeglao do zrna. Njegova proza izgleda lako zbog količine rada koji ne vidite.
Borislav Pekić je u zatvoru naučio disciplinu pisanja. Po izlasku je pisao svakog dana bez pauze. Iza njega su ostali sedamnaest romana, drame, eseji i dnevnici.
Postoji obrazac. Kada god sednete pored biografije velikog pisca, isti obrazac iskače iz stranice: režim, ponavljanje, preživljena odbijanja, hiljade sati koje niko nije snimio. Ne postoji pisac koji je „jednostavno imao dar” i to bilo dovoljno i tako napisao knjigu. Ako znate takvog, verovatno ga niste dovoljno detaljno čitali.
Slikari koji ruše mit
Vinsent van Gog je počeo da slika sa dvadeset sedam godina. Za deset godina je naslikao više od devet stotina slika i hiljadu sto crteža. Njegova rana dela su tehnički slaba; poređenje sa kasnim radovima je obrazovanje samo po sebi.
Mikelanđelo je oslikavao svod Sikstinske kapele četiri godine, ležeći na leđima. Njemu se pripisuje rečenica: „Kada bi ljudi znali koliko sam morao da radim da bih stekao svoje majstorstvo, to im ne bi izgledalo kao čudo.”
Pablo Pikaso je ostavio za sobom preko pedeset hiljada radova — slika, crteža, skulptura, keramike, grafika. Njegova rečenica je možda najbolji sažetak ove teme: „Inspiracija postoji, ali mora da te nađe na poslu.”
Katsušika Hokusai je sa sedamdeset tri godine napisao: „Do svoje sedamdeset treće godine malo sam razumeo od prirodne forme ptica, riba, biljki. Sa osamdeset napredovaću, sa devedeset razumeću tajnu stvari, sa sto ću biti istinski umetnik.” Menjao je ime desetinama puta jer je svaka faza bila novi početak.
Klod Mone je isti objekat — stogove sena, Ruensku katedralu, lokvanje u Živerniju — slikao desetinama puta u različitim svetlostima. Studija kroz ponavljanje.
Čak Klouz, američki hiperrealista koji je naučio da slika levom rukom nakon što je paralizovan, ostavio je čuveni citat: „Inspiracija je za amatere. Mi ostali jednostavno dolazimo da radimo.”
Rembrant van Rajn je slikao autoportrete kroz ceo život — preko osamdeset autoportreta kroz četiri decenije. Vizuelni dnevnik neprekidnog posmatranja.
Paja Jovanović je u Beču proveo trinaest godina učeći tehniku. Bez te Akademije, ne bi bilo „Seobe Srba”.
Uroš Predić — takođe Beč, takođe godine akademskog rada.
Sava Šumanović — Pariz, godine kopiranja starih majstora pre nego što je našao sopstveni izraz.
Tri poslednje teze
Hajde da stvar zatvorimo sa tri argumenta koji, po našem iskustvu, najdirektnije pogađaju ljude koji odbacuju radionice.
Prvo, selektivna vidljivost pobednika. Vidimo Van Goga i kažemo „talenat”. Ne vidimo desetine hiljada slikara njegove generacije koji su radili jednako predano i nestali. Talenat pripisujemo retroaktivno, onima koji su već pobedili. To je logička greška, ne dokaz. Isto važi za pisce. Za svakog Kiša postoji hiljadu talentovanih koji nisu seli da rade. Ne vidite ih jer se talenat bez rada ne registruje u javnom prostoru.
Drugo, mit o prirodnoj lakoći zrelog dela. Kada čitamo zrelu prozu majstora, ona izgleda lako. Ta lakoća je upravo rezultat hiljada sati koje niste videli. Kuvar koji za dvadeset sekundi očisti ribu izgleda kao dar prirode ribaru koji ga posmatra. Tu ribu kuvar je čistio dve decenije po sto puta dnevno. Lakoća je najskuplja stvar koju profesionalac postiže, a posmatrač je zameni za urođenost.
Treće, talenat kao izgovor. Verovanje „ja nemam talenat” često funkcioniše kao psihološki štit koji pisca čuva od rizika rada. Lakše je reći da dar nije dat nego sesti i pisati loše prvih šest meseci dok ne počne da se probija sopstveni glas. Ako verujete u fiksan talenat, nikada nećete sesti i raditi. Ako verujete u rad, jednog jutra ćete se probuditi kao pisac koji se poznaje.
Sve je rad, talenat je ništa bez rada.
Talenat je mala prednost na liniji starta. Dvadeset metara u trci od pedeset kilometara. Za nekog ko ne zna šta ga čeka, ta razlika izgleda ogromno u prvom minutu. Za nekog ko poznaje stazu, to je zaokruženje greške merenja.
Radionica kreativnog pisanja nije magija, nije prečica i nije garancija. Ona je trenažna sala. Mesto gde upoznajete sopstveni glas kroz pokušaj, grešku i povratnu informaciju nekoga ko je tu pre Vas prošao. Mesto gde skraćujete put od nameravane rečenice do napisane rečenice. Mesto gde kolege postaju čitaoci a čitaoci postaju deo Vaše rukopisne istorije.
Možete da verujete u talenat i da ne dođete na start. Možete da verujete u rad i da pretrčite pedeset kilometara. Na kraju dana, stazu prelazi samo onaj ko trči.
Stoga, počnite da pišete i da stvarate jer samo istrajnost i rad će vam pomoći. Zaboravite na talenat – to je samo prednost retkih.
