Ovi naslovi nose u sebi različite svetove: od ličnih ispovesti i psiholoških drama, preko istorijskih refleksija i savremene proze, do poezije koja ne traži odobravanje, već razumevanje. Svaka od ovih knjiga prošla je pažljiv proces lekture, dizajna i pripreme za štampu – ali ono što ih zaista povezuje jeste iskrenost. I snaga da se kažu stvari koje svi osećamo, a retko izgovorimo.
Bilo da tražite tiho suočavanje sa sobom, smeh u ritmu dečje rime, žensku snagu u svetu kompromisa ili pogled u prošlost iz druge perspektive – u ovim knjigama pronaći ćete priče koje ostaju.
Return to Thyself
Autor: Zajim Kujović
📘 Intimna ispovest o borbi sa samim sobom – roman koji ne štedi čitaoca, ali mu daje nešto dragoceno zauzvrat: nadu.
U vremenu kada se ranjivost skriva iza filtriranih slika i gotovih rešenja, „Return to Thyself“ donosi priču koja ne pokušava da ulepša stvarnost – već je iznosi na sto, sirovu, slojevitu i bolno prepoznatljivu. Ovo je roman o čoveku koji više ne zna gde je izgubio sebe, ali zna da mora da se vrati – ma koliko to bilo teško.
Autor kroz ličnu, introspektivnu naraciju opisuje godine provedene u unutrašnjem zatvoru: zavisnost od pornografije, povlačenje iz svakodnevnog života, prekid sa prijateljima, poricanje emocija i uništavanje odnosa. U središtu romana nije porok – već proces razumevanja, opraštanja i transformacije.
„Return to Thyself“ nije knjiga koja nudi brza rešenja. Ona postavlja teška pitanja – o tome kako gradimo identitet, zašto bežimo od sebe i šta znači zaista se vratiti u sopstvenu kožu. Roman je napisan u formi unutrašnjeg monologa koji povremeno prelazi u molitvu, krik ili ogoljenu tišinu.
Za čitaoce koji vole psihološku dubinu, lične priče i knjige koje ostaju dugo nakon poslednje stranice, ovo je pravo mesto da zastanu, udahnu – i možda, i sami krenu na put povratka sebi.
Kako je džin upoznao tonik
Autor: Sanjin Živanović
Glavni junak romana je Lav, tridesetogodišnjak koji se povukao iz sveta. Živi sam, pije po petnaest kafa dnevno, opsesivno broji kalorije i ne izlazi iz stana. Dva puta je zaredom preskočio sopstveni rođendan jer ga sve što je lepo podseća na prazninu koju nosi u sebi. Lav je nekada bio društven, harizmatičan, ispunjen – a sada je senka čoveka koji je pokušao da postane „bolja verzija sebe“, pa u tom pokušaju potpuno izgubio identitet.
Roman se odvija tokom jedne letnje večeri u kojoj Lav pokušava da odluči da li da konačno prekine svoju rutinu i ode na događaj u centru grada. Sve vreme vodi unutrašnji monolog – sarkastičan, duhovit, surov i potpuno iskren – kroz koji otkriva slojevitu sliku o sebi: bivšeg zavodnika koji je postao zatvorenik sopstvenih pravila, perfekcioniste koji je zaboravio kako izgleda spontanost, čoveka koji želi ljubav, ali više ne zna kako da joj priđe.
„Kako je džin upoznao tonik“ je savremeni psihološki roman o izgubljenim godinama, o telu koje postaje kavez, o tišini koja traje duže nego što bi smela. Sanjin Živanović piše direktno, bez patetike, uz odličan osećaj za ritam i unutrašnji tok misli. Lav nije heroj, ni antiheroj – on je glas jedne generacije koja se previše trudila da bude „dovoljna“, a ostala prazna.
Kišna pisma Fjodoru iz sunčanog Karakasa
Autor: Momčilo S. Trifunović
Ova knjiga je oblikovana kao niz pisama upućenih Fjodoru – prijatelju, izmišljenom sagovorniku ili možda samo alter-egu. U njima narator pokušava da uhvati trenutke između padanja kiše i unutrašnjih lomova, između Karakasa koji pulsira životom i lične tišine koja sve dublje zvoni. Autor nas smešta u Latinsku Ameriku, ali prava geografija romana nalazi se u psihi pripovedača – ispunjenoj krivicom, usamljenjem, traženjem smisla i pokušajem da se pronađe uteha u pisanju.
Pisma otkrivaju delove prošlosti koji nisu završeni, odnose koji su pukli bez oproštaja i jedno trajno pitanje: gde čovek odlazi kada beži od sebe? Narator analizira sopstvene greške, razlaže svakodnevne situacije do suštine i pokušava da objasni neobjašnjivo – kako to da se u zemlji sunca i ritma, čovek može osećati kao da je zarobljen u kišnom danu koji ne prestaje.
Momčilo S. Trifunović piše lirskim, a opet preciznim stilom. Svaka rečenica deluje kao stilski brižljivo izbrušen kamenčić, koji u celini gradi tihi, ali potresni svet jednog čoveka u potrazi za mirom. „Kišna pisma Fjodoru iz sunčanog Karakasa“ je roman za one koji vole melanholiju, za one koji pišu pisma koja nikada ne pošalju – i za sve koji su makar jednom pokušali da pobegnu dovoljno daleko da bi pronašli sebe.
ODLOMAK IZ KNJIGE
- Ne bih rekao da je potreba za samoćom uvek potreba za sopstvom. Često je bekstvo. Ti odlasci nisu koraci ka njoj, njemu… to koraci su ka sebi. I taj bol, tu gde jesi, nije dovoljan da sopstvenom snagom zaviriš u svaki deo sebe i izađeš. Iz ovde. Iz sada. Onda pustiš. I osetiš olakšanje, jer tada se prepoznaš, možda baš onako kako si ti sebe prepoznao. Živog ili mrtvog, svejedno, jer sam čin prepoznavanja potire svaku nemoć.
- Ne misliš šta drugi misle o tebi. Ne misliš ni kada misle loše, ne misliš kada misle dobro. Misliš o tome kako je čitav svet stih do stiha, ton do tona… o tome misliš. A potom udarac vetra koji te vrati u poredak u kom vrednosti imaju drugu meru, gde stvara[1]ti nije rad. Gde hodaš ulicama tražeći ljude tvojih treptaja, dok viline konjice, ptice i ribe Dunava ostavljaš sebi, kada se vratiš. Ako se vratiš. Često se pitam da li sam pisao ono što sam živeo ili sad živim napisano? I da li je to davno opredeljenje znalo za posledice? Ili je mladost veličala pad i svesna svoje tadašnje snage mislila da može. I verovala da će uvek na tom putu biti neko uz nju. Ne znajući da neke je ljude teško ispratiti. I da je najteže ispratiti sebe. I to opredeljenje, davno usvojeno, da li je znalo za sudbine Žermena Nuvoa, Andre de Rišea? Beskućništva, lutanja, prosjačenja. Znalo je. I verovalo da se to da izbeći. Veruje i danas. I zato nije svaka potreba za samoćom potreba za sobom. Često je bekstvo.
Plankenburška Saga
Autorka: Mirjana (Mandić) Drljača
„Plankenburška Saga“ nije roman koji se čita – to je knjiga koja se sluša kao priča uz ognjište, iz usta onih koji pamte i znaju više nego što izgleda. Mirjana (Mandić) Drljača nas vodi u Bačku Palanku, mesto koje postaje junak samo za sebe – mesto gde se prepliću mitovi i istorija, gde Dunav ima svoje raspoloženje, a zemlja čuva kosti, predanja i tihe vapaje prošlih vekova.
Kroz živopisni, arhaični i stilski bogat jezik, autorka pripoveda o ljudima, mestima, nepravdama, selidbama, epidemijama, ratovima i svakodnevici koja oblikuje sudbinu naroda. Počinje od mitskog pogleda na Dunav kao božansko biće, pa nas vodi kroz istorijska razdoblja – od Rima, preko Osmanlija, do modernog doba – sve dok čitalac ne oseti da mu pred očima ne prolazi samo jedno mesto, već ceo jedan narod u vremenu.
„Plankenburška Saga“ je spoj epske širine i dokumentarne preciznosti, sa autentičnim lokalnim izrazima, živim slikama pejzaža, rituala i legendi koje ne blede. Ovo je knjiga koja ima i dušu i pamćenje. Napisana sa strašću za pripovedanjem, ali i poštovanjem prema onima koji su živeli tiho, na granicama velikih istorija.
Za one koji vole knjige koje spajaju literaturu i etnologiju, liriku i lokalnu istoriju – ovo je pravo otkriće.
Nosorog i mravi: Žurkica u travi
Autorka: Svjetlana Stojanović
Rođendan je tu – ali šta ako si nosorog i nemaš tortu? Šta ako ne znaš ni kako se torta pravi, a svi tvoji džungla-prijatelji su previše zauzeti da ti pomognu? Upravo tu počinje vesela, ritmična i pametno osmišljena priča o nosorogu Miliju i njegovoj potrazi za savršenom rođendanskom tortom.
„Nosorog i mravi: Žurkica u travi“ je dečja slikovnica u stihu koja se brzo pretvara u pravu malu bajku o zajedništvu i solidarnosti. Dok lavovi, slonovi i žirafe okreću glavu, najmanja bića – vredni mravi – prave čudo. Oni se udružuju, prave ogromnu tortu i pokazuju da veličina nije u snazi, već u srcu, radu i volji da se pomogne.
Knjiga je savršena za čitanje naglas, uz mnogo smeha i interakcije, a iza zabavne i razigrane fasade krije se važna poruka: da prave stvari u životu često dolaze od onih od kojih najmanje očekujemo. Uz ritmične stihove, simpatične likove i toplu poruku, ova knjiga će sigurno postati omiljeni deo svake kućne biblioteke – i za decu i za roditelje.
ODLOMAK IZ KNJIGE:
Сутра нам Миле рођендан слави,
А он је знате, носорог прави.
Скакуће деран, весео тако,
Тек ти се онда замисли јако.
Носорог не зна торту да прави,
Свећицу онда где ће да стави?
Не зна јадничак шта ће да ради,
Хтео би тортом да се слади.
Крену у поход Миле пун жара,
Да нађе доброг посластичара.
Питаће првог кога је срео;
Да ли би слон то можда хтео.
Међутим нема вајде од слона,
Он лежи и једе кесу бомбона.
Сустиже Миле лавове разне,
Ал’ од њих доби тек речи празне.
За помоћ упита и две птице,
Но оне само сакрише лице.
Молиће онда кришом од свију
Чак и ону злобницу змију.
Али змија зна и да слаже…
Тужан је Миле, па ипак каже:
„Тако ми моје дебеле коже,
Наћи ћу неког ко зна и може!“
Жирафу би исто хтео да пита,
Али она се увек некуда скита.
Тражи ли тражи, на све стране,
Па поче викати горе у гране:
„Хеј мајмуни, да ли би хтели
Испећ’ за мене колач врели?“
„Направићемо за пар дана
Одличну торту од банана.“
„Ма торта мени треба пре јутра,
Рођендан ми је, замисли, сутра.“
А онда зачу гласић из траве
И угледа мале окице плаве:
„Друже, чујем да си у муци
А ја већ имам торту у руци.“
Тек што му мравић то каза
А Миле часком слаткиш тај смаза.
За такав ужитак од чоколаде
краљеви би се одрекли браде!
Укусна торта, али је мала
Под зуб један му је стала.
Суморног лица рече сад Миле,
„Tреба ми колач од бар три киле.“
Sekira
Autor: Saša Mitrović
Ova zbirka poezije nosi ime koje ne ostavlja mnogo prostora za nagađanje – „Sekira“ se ne čita lagano, niti u prolazu. To je knjiga koja se uzima kada više ništa drugo ne uspeva da preseče tišinu. U njoj nema sentimentalnosti, nema ulepšavanja – samo reč do kosti.
Pesme su kratke, ali nabijene. Govore o ocu i porodici, o smrti, selu, svakodnevici i senkama koje se talože između generacija. Jezik je ogoljen, gotovo grub, ali iza te površine krije se bol, nežnost i potisnuta potreba za razumevanjem. Mitrovićev stih ne pokušava da zvuči lepo – on pokušava da bude iskren. I uspeva u tome.
„Sekira“ nije zbirka koja nudi odgovore. To je knjiga koja pita direktno, pa zaboli. Ali upravo tu, u toj tački bola, nastaje i nešto duboko ljudsko – osećaj da neko piše ono što sami ne umemo da izgovorimo. Ovo je poezija za one koji se ne boje istine, za one koji znaju da lepota postoji i u pukotinama, i u onome što nikada nismo stigli da kažemo.
ODLOMAK IZ KNJIGE:
СТАРИЦА
верујућ у живот, надајућ се смрти!
Kad pustinja procveta
Autorka: Radmila Radojković Radivojević
Šta se dogodi kada žena naizgled ima sve – uspešnu karijeru, obrazovanje, priznanja – ali iznutra oseća da ne živi svoj život? „Kad pustinja procveta“ je roman o trenutku kada rutina više nije dovoljna, kada sigurnost počne da guši, i kada se između dva tiha pogleda javi pitanje: „Šta bi bilo kad bih izabrala nešto drugo?“
Glavna junakinja, doktorka iz Londona, suočava se sa pozivom koji bi mogao da joj promeni život – odlazak u arapsku kraljevinu na trogodišnji angažman. Taj poziv je mnogo više od posla: to je prilika za reset, za iskorak iz braka koji funkcioniše samo formalno, iz profesije koja je postala zamena za emocije, iz života koji je prestao da ima boju.
Roman vešto prikazuje kako se odluke donose u tišini, kroz unutrašnje dijaloge, sumnje i snove koje nismo prestali da sanjamo. Uz pažljivo nijansirane odnose, atmosferu unutrašnjeg preispitivanja i snažnu žensku perspektivu, „Kad pustinja procveta“ nudi priču o hrabrosti da se krene nepoznatim putem – u nadi da iza sledećeg koraka ipak postoji nešto više od peska.
Poslednje pismo
Autorka: Marija Đorđević
Grejs ima dvadeset pet godina, posao koji je ne ispunjava i vezu koja sve više liči na naviku nego na ljubav. Umorna je, neispavana, sa tamnim krugovima ispod očiju i osećajem da je život nekako krenuo bez nje. Kada zaboraviš šta voliš, kada ti svakodnevica postane kostim, a ne koža – šta ti preostaje osim da napišeš pismo? Možda poslednje. Možda sebi.
„Poslednje pismo“ je savremen, intiman roman o mladim ženama koje pokušavaju da pronađu balans između onoga što jesu i onoga što se od njih očekuje. Kroz dinamičan dijalog, unutrašnje monologe i svakodnevne situacije koje su do juče delovale normalno, Marija Đorđević prikazuje život u velikom gradu, pritisak savremenog tempa, lažnu sigurnost odnosa i posao kao utočište koje sve više guši.
Grejs više ne piše. A pisanje je ono što ju je činilo živom. I dok pokušava da pronađe povratak sebi – kroz razgovore sa prijateljicom, kroz kafu i cigaretu, kroz rođendane, poklone, šoping i tišine – roman nežno, ali jasno postavlja pitanje: šta ostaje kada se uklone svi slojevi koje smo navukli da bismo „funkcionisali“?
Knjiga je emotivna, direktna i nepretenciozna. I upravo zato pogađa. Jer svi smo, makar jednom, osećali da moramo da se vratimo sebi – pre nego što postanemo neko koga više ne prepoznajemo.
..
