Leonard se donekle distancira pre nego što započne listu: „Ovo su pravila koja sam usput pokupio i koja mi pomažu da ostanem nevidljiv dok pišem knjigu i da prikažem, više nego da opišem, ono što se dešava u priči. Ako ste vešti sa rečima i opisima i volite zvuk sopstvenog glasa, onda ova pravila možete i preskočiti. Ipak, možda biste mogli i da ih pročitate.“
Zatim Leonard iznosi svojih deset pravila, prožeta njegovim karakterističnim humorom, skromnošću i preciznošću:
1. Nikada ne započinjite knjigu vremenskim uslovima
Ako se opisom vremenskih uslova samo stvara atmosfera, a ne pokazuje kako neki lik reaguje na te uslove, trudite se da budete kratki. Čitalac će najčešće preskočiti ovaj deo tražeći likove. Postoje izuzeci. Ako ste Beri Lopes, koji može da opiše sneg na više načina nego Eskimi, onda možete pisati o vremenu koliko god želite.
2. Izbegavajte prologe
Prolozi mogu biti dosadni, naročito ako su usledili nakon uvoda, koji je pak došao posle uvodne reči autora. Prolozi u romanima često opisuju događaje iz prošlosti, a njih možete ubaciti gde god želite.
Postoji prolog u „Slatkom četvrtku“ Džona Stajnbeka, ali to je u redu jer jedan od likova u knjizi kazuje suštinu mojih pravila. Kaže: „Volim puno razgovora u knjizi i ne volim da mi bilo ko kaže kako tip koji priča izgleda. Hoću sam da zaključim kako izgleda iz načina na koji govori… Da zaključim šta misli na osnovu onoga što kaže. Volim opise, ali ne previše… Ponekad hoću da knjiga da oduška gomilom besmislica… da gomila lepe reči ili možda jezikom speva pesmicu. To je lepo. Ali voleo bih da to bude odvojeno tako da ne moram to da čitam. Ne želim da se besmislice pomešaju sa pričom“.
3. Isključivo upotrebljavajte glagol „reći“ kada prenosite dijalog
Dijalozi pripadaju likovima, a bilo koji glagol koji se umeša predstavlja autora koji ih prekida. Međutim, „reći“ je manje invazivno od „progunđati“, „uzdahnuti“, „upozoriti“, „lagati“. Jednom sam video da je Meri Makarti završila dijalog glagolom „afirmisati“ i morao sam da prekinem čitanje i potražim rečnik.
4. Nikada ne koristite prilog da pojačate glagol „reći“…
…napomenuo je strogo. Korišćenje priloga na ovaj način (ili zapravo na bilo koji način) je smrtni greh. Tada se pisac zaista razotkriva jer koristi reč koja odvraća pažnju i prekida ritam razmene misli likova. Jedna od junakinja mojih dela objašnjava kako je pisala istorijske romane „pune napastvovanja i priloga“.
5. Kontrolišite upotrebu uzvičnika
Nije vam dozvoljeno da koristite više od dva ili tri uzvičnika na 100.000 reči u proznom tekstu. Ako imate dar za igranje uzvičnicima kao Tom Vulf, ubacujte ih i šakom i kapom.
6. Nikada ne koristite reči „iznenada“ ili „nastao je sveopšti haos“
Ovo pravilo nema potrebe objašnjavati. Primetio sam da pisci koji koriste „iznenada“ često imaju manjak kontrole pri upotrebi uzvičnika.
7. Koristite regionalne dijalekte s merom
Kada jednom počnete da fonetski transkribujete dijalekte i preplavljujete stranice navodnicima, teško je zaustaviti se. Pogledajte kako Eni Prul dočarava sočne glasove Vajominga u knjizi kratkih priča „Neposredna blizina“.
8. Izbegavajte detaljne opise likova
Stajnbek je već objasnio ovo pravilo. Kako „Amerikanac i devojka koja je sa njim“ izgledaju u Hemingvejevoj kratkoj priči „Bregovi kao beli slonovi“? „Skinula je šešir i spustila ga na sto“. Ovo je jedini fizički opis u čitavoj priči, a opet jasno vidimo par i prepoznajemo ih po tonu glasa, bez ijednog priloga.
9. Ne zalazite u detalje pri opisivanju mesta i stvari
Osim ako ste Margaret Atvud i umete jezikom da slikate scene ili opisujete pejzaže u stilu Džima Harisona. Ali čak i ako ste vešti, nemojte dopustiti da opisi uspore tok radnje i njenu dinamiku.
10. Pokušajte da izostavite delove koje čitaoci obično preskaču
Ovog pravila sam se setio 1983. godine. Pokušajte da se setite šta preskačete u romanu: dugačke, zgusnute pasuse u kojima vidite previše reči. Šta pisac radi? On piše, produžava niz besmislica, možda se opet bavi vremenom ili zalazi u um nekog od likova, ali čitalac ili već zna šta ovaj misli, ili ga to ne zanima. Kladim se da ne preskačete dijaloge.
Leonardova najvažnija zapovest
Moje najvažnije pravilo je skup svih deset. Ako nešto deluje kao pisanje, pišem to iznova. Ili, ako se neko pravilo pisanja ispreči naraciji, moraću da ga zanemarim. Ne mogu da dopustim da ono što smo učili na časovima engleskog jezika poremeti ton i ritam naracije. To je moj pokušaj da ostanem nevidljiv, da ne odvlačim čitaoca od priče očiglednim pisanjem. (Džozef Konrad je jednom rekao da reči stoje na putu onome što zaista hoćemo da kažemo).
Ako opisujem određene scene uvek iz perspektive jednog lika – onog čija percepcija najbolje oživljava scenu – mogu da se usredsredim na glas tog lika koji će vam ispričati ko je i kako se oseća u vezi sa onim što vidi i što mu se dešava, a ja tu ni najmanje nisam prisutan.
Stajnbek je u „Slatkom četvrtku“ poglavljima dao naslove koji daju naznaku, mada ne potpuno jasnu, onoga o čemu to poglavlje govori. „Bogovi izlude one koje vole“ je jedno, „Bedna sreda“ drugo. Treće poglavlje nosi naslov „Besmislice 1“, a trideset osmo „Besmislice 2“, kao da želi da upozori čitaoca: „Ovde ćete me videti kako dajem mašti na volju u pisanju, a to neće ometati tok priče. Preskočite ova poglavlja ako želite“.
„Slatki četvrtak“ je objavljen 1954. godine, kada su moja dela tek počela da se objavljuju, i nikada nisam zaboravio taj prolog.
A da li sam pročitao besmislena poglavlja? Do poslednje reči.
