Opšta urednička analiza je neophodan i dragocen alat u profesionalizaciji rukopisa. Ona ne služi da pohvali ili kritikuje autora, već da ukaže na konkretne segmente koji se mogu unaprediti kako bi delo dostiglo svoj puni potencijal – estetski, dramaturški i jezički.
Urednik ne piše umesto autora – on pomaže autoru da postane bolji pisac.
U nastavku je primer uredničke analize jednog romana. Autora i naziv romana nećemo otkrivati. Autor radi da izmenama, a mi se radujemo da ovu knjigu pročitate u finalnoj verziji i da nam javite utiske 🙂
Napomena: Obim i struktura uredničke analize zavise od samog rukopisa – njegove dužine, kompleksnosti i žanrovskih karakteristika. Svaka analiza se izrađuje individualno i prilagođava se konkretnim potrebama dela i njegovog autora.
PRIMER UREDNIČKE ANALIZE
Ceo tekst urednika prenosimo u celosti, bez izmena.
Poštovana,
Sa velikim zadovoljstvom i uživanjem sam pročitao vaš roman. Vaša priča o Kristininoj ljubavi, gubitku, ponovnom traženju smisla, novoj ljubavi i tragičnom saznanju na kraju romana koje je sve promenilo – svakako je autentična pripovest i ostavila je snažan utisak na mene. Imate upečatljive likove, roman ima početak i kraj, fabula je razrađena. Sve u svemu, rukopis je vrlo dobar. Naravno, ima i određene nedostatke o čemu će kasnije biti reči.
Moja analiza baviće se žanrom, radnjom, strukturom/kompozicijom, likovima i stilom/jezikom vašeg dela. Pored toga, naravno, ponudiću vam i izvesne dobronamerne i konstruktivne sugestije i predloge –– šta biste mogli eventualno da ispravite ili ću vam predočiti detalje o kojima biste mogli da razmislite pre nego što roman pošaljete kod lektora.
Baviću se i nekim aspektima, koji bi po mom mišljenju, mogli da budu unapređeni. Smatram da bi to podiglo roman na još viši nivo – bio bi književno zaokruženiji. Moji predlozi za eventualne ispravke i sugestije su moja dužnost i zadatak. Molim vas da ih shvatite na taj način. Predložene ispravke nisu tu da bi vas kritikovao nego da vam ukažem na moguće slabosti i nedostatke – uz puno poštovanje prema vama kao piscu i vašem pravu da odlučite šta prihvatate, a šta ne prihvatate. Mislim da književni tekst, a posebno roman, koliko god da je dobar, uvek ima prostora da se poboljša, tu pre svega mislim na „fina podešavanja‟, detalje koji se možda ne vide na prvi pogled, ali su svakako značajni.
Da krenemo sa analizom…
ŽANR: Ovo je savremeni realistički (ljubavni) roman koji se bavi emotivnim sazrevanjem glavne junakinje Kristine i vremenskim periodom posle dvadesetak godina kad je postala majka, upoznala drugog muškarca, itd. Roman, u smislu žanra, ima i elemente melodrame, porodične drame i intimno-psihološke proze. Takođe, mogao bi se svrstati u ono što se zove „coming of age‟ ili „bildungs roman‟, tzv. roman o odrastanju. Ali kod vas se pre svega radi o emotivnom odrastanju, na ženski način, u ženskom ključu, jer tematizujete isključivo emocije jedne osobe i roman je pisan iz prvog lica a glavni junak je devojka (kasnije i žena i majka). Ljubavno-emotivni aspekt romana je dominantan u svakom smislu i sve je podređeno glavnoj junakinji – čitalac prati razvoj događaja (i likova) iz njene vizure. Naravno, širi emotivni pejzaž uključuje i porodicu, lični gubitak i razočaranje. Smatram da je roman, u savremenom kontekstu, najbliži tzv. ženskoj norveškoj prozi i romanima italijanske spisateljice Elene Ferante, ali naravno, začinjen specifičnostima na naš, srpski način.
Mogao bih da istaknem da su, po mom mišljenju, u ovom romanu, pored emocija, važni i mali trenuci, neverbalni gestovi, tenzija između onog što se oseća i onog što se ne izgovara ali razume iz ponašanja – što se posebno odnosi na glavnu junakinju Kristinu.
Dodao bih još i ovo: roman u prvom delu koji se dešava u Herceg-Novom ima snažne odlike romana-atmosfere, gde su prisutni more, plaža, senzualnost, i sve one sitnice koje smo svi doživeli kad se odlazi porodično, u ovom slučaju familijarno, na godišnji odmor.
RADNJA: Radnja se dešava u dva vremenska toka koji zajedno oslikavaju emotivni put glavne junakinje. U prvom, Kristina mašta o odlasku na more sa drugaricama, ali kada se planovi izjalove, ona odlazi na more sa „tetkom i tečom‟ i klincima, gde upoznaje Nikolu. Između njih se rađa specifična romansa i velika ljubav koja se nastavlja i produbljuje po povratku u Beograd. Oni ulaze u brak, dobijaju dete, ali velika ljubav biva tragično prekinuta – Nikola strada u saobraćajnoj nesreći.
Drugi vremenski tok nastupa mnogo godina kasnije, kada joj je sin već odrastao i studira, Kristina se, posle dugog perioda samoće, konačno usuđuje da ponovo voli i odlučuje da uđe u ozbiljnu vezu sa drugim muškarcem, Kanom, ovog puta mnogo mlađim partnerom. Njihova veza se takođe završava tragično, u triler-završnici gde ona sasvim slučajno saznaje da je Kan sin čoveka koji je nehotice ubio Nikolu u saobraćajnoj nesreći (za koju je, inače, dobio nesrazmerno nisku kaznu – šest meseci zatvora i uslovno).
Sveukupno posmatrano, radnja je dobro vođena, uz povremena „proklinuća‟ o čemu će više reči biti u narednom odeljku struktura/kompozicija.
STRUKTURA/KOMPOZICIJA: U analitičkom smislu, roman ima jaku narativnu strukturu, ali bilo bi korisno da se određeni delovi romana raspodele, razgraniče i strukturiraju radi lakšeg praćenja priče koja je zasnovana na Kristininom emotivnom životu.
Navedeni deo na samom početku romana, treba da se nalazi zasebno, na početnoj stranici, u italiku (kosim slovima) ili boldovan (masnim slovima), jer on predstavlja neku vrstu napomene, komentara pisca, i nije „integralno-pripovedni‟ deo romana.
Pročitala sam negde da se pojedinosti svojih priča sećamo, da ih ne izmišljamo. Naša priča je tako intenzivna, da nema potrebe izmisliti joj niti jedan ukras. Sada ponekad mislim kako ni istinu nije lako prihvatiti, kao da se zaista dogodila. Pojedinosti naše priče su nečiji snovi. Ne sve… Neke su noćna mora i meni i biće svima, koji im budu svedočili.
Dalje, iako roman ima vremenske odrednice, bio bi mnogo jasniji kad bi bio podeljen na prvi, drugi i treći deo, i sa recepcijskog aspekta i sa estetskog. Predlažem vam da uvedete delove. Npr. drugi deo mogao bi da počne od navedenog citata jer je jasno da je prošlo vreme.
Nikada mi avgust nije bio od omiljenih meseci, ali taj avgust je obeležio sve naredne, kao najužasniji avgust ikada, i svi koji su dolazili posle bili su omraženi, još u julu. Čekala sam ih kao da dolaze da me kazne, avgustovski dani u kojima si me napustio, dani u kojima sam te čekala, dan u kome je izdahnuo posle sedmodnevne kome, dan u kome su ti obukli košulju i pantalone sa venčanja.
Neki naredni avgusti bili su zatim, onaj u kome mi je umrla majka, pa zatim i baka. Usijani, odvratni avgusti, u kojima je mnogo crne boje, mirisa koji ostaju zauvek sa mnom, meseci tišine, pogleda koji se lepe za mene i koje ne mogu kasnije mesecima da oteram od sebe. Avgusti u kojima nemo vrištim, ništa se ne pitam, samo čekam da prestanu, nestanu, dok znam da mi svaki odnosi ponovo deo života, snage i volje.
Kad smo već kod ovog drugog dela, napomenuo bih da je deo posle Nikoline smrti vrlo konfuzan. Često i bez jasnih markera, mešaju se i prepliću vremenski tokovi, prošlost, budućnost i sadašnjost, stalno se ide napred-nazad. To može da zbuni čitaoca, posebno nekog ko ne čita roman „u dahu‟, u kontinuitetu, nego će čitati roman u dužem vremenskom periodu. Zato bi trebalo da tematski sabijete i hronološki ujednačite epizode i ovde se fokusirate na smrt, ono što se dešavalo posle smrti, suđenje…
Dalje, neke epizode urušavaju ritam romana i skreću fokus. Na primer, epizoda sa taksistom koja svemu ovome prethodi, a koju smatram nepotrebnom. Ništa nam novo ne donosi, odvlači pažnju, nema neke posebne utehe od njega za Kristinu, a ono što bi trebalo da bude u fokusu i što najviše zanima čitaoca, izostaje: šta se dešava sa Nikolom u bolnici, šta kažu doktori, itd. To sve saznajemo mnogo kasnije. Taj deo dolazi prekasno i gubi se „emotivni udarac‟. Ova epizoda je, čini mi se, digresija i pritom je neopravdana, ne ispunjava funkciju, razmislite da je izbrišete. Poštujte vreme koje je čitalac odvojio za vašu knjigu, ili kako to savetuje jedan američki pisac: kad nešto želite da kažete ili opišete, počnite što bliže kraju. J
Na sličan način, deo gde Kristina razmišlja o Ameli; izmišljeni potencijalni razgovor kada Kristina zamišlja kako bi Amela reagovala i sve u vezi sa tim, deluje nevešto, laički i mnogo slabije u odnosu na ostatak romana, posebno deo sa advokatovim pismom (pismo je odlično, kao i lik advokata, ali smatram da bi sve što je u vezi sa Amelom kvari tu scenu trebalo da se izbaci). To je prosto „igrarija‟ njenog uma koja je literarno neuspela s obzirom da je ovo realistički roman. Razumem šta ste hteli da postignete, da posredno pokažete njenu tugu i bol, ali smatram da je neuspelo.
Isto tako, predložio bih vam da treći deo počne od 2017. Delovi su bitni iz dva razloga: zbog strukture i zbog čitalaca, kojima podeljenost pomaže da se bolje orijentišu. Naravno, ako smatrate da drugačije treba da podelite roman, samo napred. Ali obavezno uvedite „delove‟.
Još jedan važan aspekt strukture vašeg romana je upotreba tri zvezdice. Prvo: zvezdice u ovom romanu nisu dosledno upotrebljene; ponekad označavaju prelaz u samoj radnji, dakle sa događaja na događaj, ponekad samo prekid ritma pripovedanja, a ponekad delovi teksta sa zvezdicama funkcionišu kao celine. Roman ima izraženu vremensku progresiju (odlazak na letovanje, upoznavanje Nikole, povratak u Beograd, veza, brak, dete, itd.) i toj progresiji nedostaje tzv. segmentacija, odnosno „podela, deljenje‟ naracije na poglavlja, tačnije podela na funkcionalne i značenjske celine. To ne samo što pomaže čitaocu da se orijentiše, već može lakše da oseti i prelaženje „iz jednog u drugo stanje ili iz jednog na drugo mesto gl. junakinje‟. Čini se da ste zvezdice često stavljali tek tako, po želji, po osećaju, i da je to više bilo zasnovano na emocijama nego na stvarnim, zaokruženim celinama, pa je ponekad prostor između dve zvezdice dve stranice, a ponekad dvadeset stranica. To stvara diskrepanciju i remeti ritam. Inače, zvezdice se u književnosti koriste: za skok od nekoliko dana ili sati, promenu fokusa (npr. prelazak na drugi lik), umetanje neke refleksije (san, sećanje, razmišljanje, epizoda iz prošlosti…). Kad nisu u funkciji, zvezdice gube svoju simboličku i kompozicijsku snagu. Zato vam predlažem da uvedete numerisana poglavlja u skladu sa klasičnim načelima kompozicije romana. Unutar nekih poglavlja, ako je potrebno, možete koristiti zvezdice, ali ne kao zamenu za poglavlje, nego kao stilistički znak za pauzu ili manji skok (npr. prelaz iz jutra u veče). Definicija poglavlja, iz teorije proze, jeste da je poglavlje formalno i po pitanju sadržine zaokružena celina u nekom dužem narativnom tekstu (najčešće romanu) koja razdvaja faze radnje, uvodi novi ton, lik, prostor, omogućava tematsko i prostorno razgraničenje, pojačava ritam čitanja i strukturalno mapiranje romana. (Poglavlja takođe pomažu čitaocu da se vrati na neki događaj ili situaciju, recimo ako mu se mnogo dopada neki deo pa poželi da pročita ponovo ili ako je nešto zaboravio ili ako nečega želi da se podseti, itd.). Takođe, poglavlja, ako želite, možete da numerišete, ali ih možete i nasloviti ako vam je tako lakše. Ako želite da zadržite zvezdice one mogu da vam koriste za prelaze u poglavlju, dakle za manje skokove. Na kraju, narativna segmentacija deljenja u poglavlja jeste veliki posao, ali ona čitaocu pomaže da prati bolje radnju, bez osećaja da je izgubljen u tekstu. Ovakav vid jasnog strukturiranja ne oduzima umetničku vrednost romana, već, naprotiv, omogućava da emocije i priča dođu do potpunog izražaja. Uostalom većina savremenih romana, posebno ako su obimni kao vaš, podeljeni su na poglavlja.
S druge strane, ako želite da zadržite zvezdice i ne želite da integrišete poglavlja, onda još jednom, najpažljivije pročitajte čitav roman i pravilno rasporedite zvezdice u gorepomenutim okvirima.
LIKOVI: Likovi su svakako, uz dobro vođenu fabulu, najuspeliji aspekti vašeg romana, a mogu slobodno da kažem da je stvaranje i oblikovanje likova, verovatno vrhunac vašeg spisateljskog umeća. Najsloženiji i najbolje obrađeni lik je, razume se, glavna junakinja Kristina. Ali i ostali likovi – Steva, Helena, klinci, Nikola, Kan – vrlo su živopisni, uverljivi i podsećaju na stvarne ljude, a ne na papirne konstruisane tvorevine (kao kod mnogih naših pisaca). Posebno ih izdvaja prirodnost, pa za mene predstavljaju jednu plejadu plastičnih, kolorističnih, slikovitih i iznad svega verodostojnih likova. Naravno, skoro sve likove ste dobro „upotrebili‟, mada postoje neke nijanse kod određenih likova na koje bih želeo da vam ukažem da bi bili još bolji i zaokruženiji.
Kristina: Noseći lik romana i pripovedačica. Izvrsno predstavljen karakter u svojoj autentičnosti, višeslojnosti i podvojenosti. Vrlo zanimljiv lik, sa nekim tipično ženskim crtama, ali i sa nekim koje su samo njoj svojstvene. Autentična žena koja zavređuje pažnju i svakako privlači muškarce, a često je toliko interesantna, da tera čitaoca da „čita dalje‟ kako bi saznao šta joj se desilo. Taj specifičan spoj crnog i belog u njenom karakteru, tamne i svetle strane, čini je jedinstvenim likom koji snima druge „kao kamera‟ i registruje crte karaktera drugih „kao rentgen‟. Ponekad je bezobrazna i pomalo bahata, ali „neka baci kamen‟ ko nije. Njen lik je prava mešavina humora, inteligencije i onog što Englezi zovu „insight‟, a teško je prevesti na srpski. To bi, po mom slobodnom prevodu, bilo duboko razumevanje neke pojave, osobe ili nečega trećeg, ali koje nije prvoloptaško i očigledno, nego proističe iz promišljanja, intuicije ili iskustva. Specifična vrsta uvida koja prodire kroz površinu i otkriva suštinu stvari. Spoj inteligencije, introspekcije i empatije – sve ovo bih mogao da pripišem Kristini. Nemam nikakve zamerke u vezi sa njom, osim jedne koja zapravo i nije zamerka, ali je ipak bitna stvar. Na samom početku romana (početak i kraj su povlašćena mesta u romanu, prvi utisak je u literaturi mnogo bitniji nego u životu, jer u životu popravni obično nekad dođe, a u literaturi skoro nikad); dakle, na početku romana postoji scena gde Kristina razgovara telefonom sa Nedom, a ova joj saopštava da je trudna. Kristina ne pokazuje nikakvu radost zbog toga (što bi bila prirodna reakcija) već razmišlja o tome kako neće imati s kim na more. Što je prilično sebično. Za prvi čitalački utisak u vezi sa Kristinom, to nije dobra stvar iz više razloga. Neće je percipirati na pravi način, misliće da je neempatična i loša osoba, itd. Trebalo bi ovde „malo podesiti‟ Kristininu reakciju i dopisati kako se istinski raduje zbog Nedine trudnoće, ali i žali što neće imati s kim na more. Pojačati pozitivnu reakciju, a malo smanjiti negativnu. Obavezno ponovo pročitati ceo ovaj deo – mislim da je navedeni pasus idealan za dopisivanje i ispravljanje.
„Ali tek ste se venčali, kad si pre trudna? I zašto si trudna, jebo te? Jeste li čuli vi za kontracepciju?“
Iako u narednom pasusu, Kristina delimično poriče svoju sebičnost, ostaje gorak utisak o njoj. Smatram da ovo nije previše bitno za celinu romana, ali svakako jeste za prvi utisak o glavnoj junakinji. Razmislite o ovom predlogu.
Dalje: odlazak u Japan. Nema nikakvih detalja. Koji posao je radila? Japan je skup, Japanci su izuzetni radnici. Deluje neuverljivo. Dopišite detalje. Zašto je ostala samo 88 dana? Koliko je zaradila? Da li se isplati preći toliki put za tako kratko vreme ostanka? Video sam u vašoj biografiji da ste stvarno bili u Japanu, ali opet se vraćam na ovo da ono što se stvarno desilo nekad nije uverljivo u književnosti. U romanu sve radnje moraju da budu motivisane, u životu ne moraju. Npr. ja sada mogu da izađem iz zgrade i da me udari autobus pa da poginem. Ali ako bi to opisao u romanu, bilo bi nerealno. Razumete? Dakle, književna istina i životna istina su dve različite stvari. To je razlika između istorijskog i književnog diskursa. Ili da citiram čuvenu misao Aristotela koja se nalazi u mnogim teorijama književnosti: „Istorija opisuje ono što se dogodilo, a književnost ono što bi moglo da se dogodi.‟
I još ovo: Kristina je svašta ispričala, ali nisam našao scenu da je Luki ispričala kako mu je tata poginuo. I kada? (Možda grešim, ako sam pogrešio, oprostite. Ako nisam, dopišite, makar u nekoliko rečenica.)
Nikola: Najkompletniji muški lik. U početku se pojavljuje kao projekcija Kristinine želje i seksualnosti, metafora za uzbuđenje i veliku promenu (koja nastupa kasnije po povratku u BG). Sasvim dobro izvajan lik, kroz postupke i gestove, a lako je primetiti i njegovu emotivnu inteligenciju, posebno u interakciji sa Kristinom, Stevom i Helenom. Doživeo sam ga kao osobu koja stabilizuje haos – kod tetke i teče – ali i kod Kristine. Otelotvorenje stabilnog muškarca, vrlo iskusnog, što je i logično jer je stariji od nje. Takođe, Nikola dobro funkcioniše kao kontrateža za Stevu koji se raspada u svom odnosu sa tetkom. On je prepun šarma i humora, ali isto tako i nesigurnosti. Suprotno od njega, Nikola uvek zna šta hoće, radi ono što treba i pojavljuje se u pravom trenutku. Njegov pogled, fizička blizina i prisnost, bez nametanja i prisile, šarm i zrelost, zaista zrače kroz njegov lik i posebno kroz njegove postupke. Nikolu i Kristinu sam doživeo kao ogledala jedno drugom, a ne kao suprotnosti, on je u fazi zrelosti u kojoj ona tek treba da bude i razvijanje njihovog odnosa jedna je od najlepših pripovednih niti u ovom romanu. Romantika, emotivnost, strast, posvećenost… Njihov odnos ima odliku vrhunske veze.
Nikola je zaista zanimljiv i šarmantan lik i vidi se da ste uložili mnogo truda da ga prikažete kao nekog posebnog. U nekim trenucima on deluje možda i previše idealizovano, bez mane, skoro kao da je savršen i nedostižan, što može da udalji neke čitaoce. Ako za Nikolu postoji pandan u nekom stvarnom liku (što zna da bude čest argument pisaca), morate da znate da ono što je stvarno u životu obično nije stvarno u literaturi i obrnuto (opet citat AristotelaJ). Zato bih predložio da mu, ponegde, dodate i nešto negativno, čisto da bi bio bliži realnom muškarcu nego princu na belom konju. Recimo neke nesigurnosti ili sitne ljudske slabosti (epizoda sa bivšom devojkom i poljupcem je dobar primer) ali ona dolazi mnogo kasnije, kada je čitalačka slika o Nikoli već formirana. Siguran sam da bi se čitaoci lakše povezali s njim ako biste mu ranije, možda dok su joj na moru, dodali neku sitnu slabost ili nedostatak. Razmislite. On je vrlo upečatljiv, skoro pa nezaboravan lik, ali ima previše idealizovane crte karaktera, što je vrlo lepo iz ugla fantazije, ali mislim da bi bio još realniji ali bi bio makar malo manje savršen (priča sa njegovim najboljim drugom je nedovoljna, u ovom smislu).
Takođe, fama oko toga da je Nikola gej nije dobro potkovana, slabo je motivisana i prilično je neuverljiva. Gej muškarci se nikada ne bi tako ponašali kao on. Epizoda je dobra kao udica, ali prosto nije realna. Gej se nikada ne bi toliko trudio oko neke devojke, niti bilo šta drugo. Imam još puno argumenata za ovo, ali neću da trošim vaše vreme. Razmislite da ovo izbacite jer ne doprinosi liku Nikole, niti doprinosi romanu. Nije smešno, nije ni naročito zabavno, a ishod se vrlo lako nasluti. Dakle, nije ni previše zanimljivo. Smatram da bi roman mogao da funkcioniše i bez toga. Razmislite. Isto tako, kad Stiv to pominje, pošto stalno pije, to nekako i može da prođe, ali da Helen geja ne pominje niti komentariše, a deluje kao tradicionalna žena, to nije realno.
Sa druge strane, kako to da si meni toliko privlačan, ako si gej? Zar ne bih primetila? Ali, ja u stvari i ne znam kakav je neko ko je gej, i šta bih primetila i sada sam potpuno zbunjena. Da li zato tako ležerno držiš nogu uz moju, a moja koža gori? Ti ni ne shvataš, jer tebe žene ne privlače? Pa lepo. Jedino luđe od toga da mi se na letovanju sa porodicom ne desi ništa zabavno, jeste da se zaljubim. Beznadežno u prezgodnog tipa, koji je homoseksualac. Sada je sve jasnije. Kristalno je jasno. Pa ti i ja se družimo, odnosno ti se družiš i zato ti ništa nije čudno. Ni to što tvojim drugaricama kuvam kafu, ni što nam se nalaziš u svim situacijama kada je potrebno, zato ti ne znači ništa kada nam se tela dotaknu. A ja se izbezumim. Nisam ti ni smešna maskirana u Indijanku, ja sam u stvari, u tvojim očima ameba.
Dalje, čini mi se da situacija sa žabom u toaletu, kada ona dođe kod njega, nije realna i nije do kraja promišljena. Više deluje kao neki komični insert iz filma, nego kao uverljivi trenutak iz romana. Ako ste već nameravali da Kristina bude bez gaćica tokom njihovog susreta, onda to možete da izvedete mnogo bolje elegantnije, recimo da se upiški ili zaprlja gaćice ili nešto slično. Teško je poverovati da bi se neka žaba smestila u toalet. (Naravno, ovo uzmite sa rezervom, jer zaista nemam iskustva sa žabama.)
Dalje, naredni citirani deo je vrlo slatkast i emotivan, ali potpuno narušava literarnu koncepciju romana u ovom što se zove „horizontalnu napetost romana ili tzv. horizont očekivanja čitaoca‟. Kristina nam otkriva da će Nikola postati njen muž (zašto?), time ubijajući zadovoljstvo onog „šta će da se desi‟. Takođe, to je jedan od onih kratkih delova između dve zvezdice koji ima samo jednu stranicu, što takođe remeti ritam čitanja. Razmislite.
Kasnije je puckanje prstima je postalo naša šifra, naš ljubavni zov, i koristili smo ga u svim situacijama kada se uželimo jedno drugog. Nikada se nije desilo da je onaj ko pucne samo proveravao dali dogovor još važi. Uvek je bila potreba tela, potreba srca, bilo smo samo zajedno celi. Jednom prilikom smo se našli u većem društvu na nekoj proslavi, potražila sam te pogledom, stajao si u grupi ljudi, nešto ste razovarali. Kada si uhvatio moj pogled, pucnula sam prstima jednom, a ti si skoro istog trenutka krenuo prema meni, zahvalili smo se domaćinima, seli u auto i nismo ni stigli do kuće.
U drugoj prilici si se pomalo dosađivao na rođendanu jedne moje drugarice. Namignuo si, pucnuo žurno tri puta, ja sam se pozdravila sa devojkama i otišli smo. Sutra me je pozvala jedna od njih, koja je našu malu igru videla, da mi ozbiljno ukaže kako je tvoje ponašanje nedopustivo, kako se ponašaš prema meni kao da smo u srednjem veku, kao da sam tvoja robinja, koja na mig izvršava zapovest, ali te ne poznajem, pa razume da sam mogla da pogrešim u proceni, samo što je to kako me omalovažavaš u javnosti zaista užasno. Došao si sa posla i ja ti prepričam razgovor.
„Aha, tako. Ja sam primitivni muškarac, koji samo pucne prstima da žena krene kući. Što joj nisi objasnila kakvo zadovoljstvo propušta što se ne zeza malo više u životu?“
„Ma, ne smeta meni, pričam ti kako je izgledalo njima. I stvarno se zabrinula, i moram da kažem da razumem.“
„Ništa, ovako ćemo. Sledeći put kada budemo sa njima, ako uopšte više požele da se druže sa tvojim mužem primitivcem, ja ću obrazložiti.“
„Šta ćeš reći, majke ti?“, smejem se dok te grlim i ostajem da ti visim oko vrta. Prisloniš čelo na moje: „Okupljeni svete izvini, mi vas sada pozdravljamo, jer je moja žena trenutno jako seksi i ne mogu da izdržim da se zabava završi, pa da joj kidam gaćice zubima. Može?“
„Može.“ Zapečatimo dogovor.
Dalje, prvu scenu seksa ste uspešno „izbegli‟ jer se Kristina, kako kaže, ne seća baš dobro. To može da bude simpatično, opravdano, ženski, popila je. Ali druga? (Mislim na ono posle Meka i sladoleda u njenom stanu). Čitalac ostaje uskraćen time što ona više puta tvrdi kako su imali neverovatan seks, ali ga ne opisuje. Probajte da to uradite. Ako vam se ne dopadne, uvek možete da izbrišete i vratite onako kako je sad. Problem kada se ističu stvari koje nisu egzaktne, a seks svakako nije, jeste što su te stvari nemerljive, pa je za vas ovo dobro, ali za nekog drugog nije, itd. Zato treba opisati seks i dati detalje. Ako vas je sramota ili to ne želite, ne morate ići do kraja i opisivati sam čin i penetraciju, literatura nije porno film, ali sve drugo bi trebalo. Dakle, trebalo bi da probate. Ljubavni roman bez ijedne scena seksa (a seksualnim odnosima se više puta priča u romanu) nije baš dobra preporuka, zar ne?
Dalje, scena kada provodi celu noć ispred njenih vrata u hodniku zgrade je previše patetična i svakako nerealna (podseća na neki nižerazredni film). Mislim da možete bolje od toga. Ako vam je potreban „dokaz‟ koliko mu je stalo do nje, možete da smislite nešto bolje. Ako ne možete, onda je prirodnije da provede noć recimo u kolima ispred njene zgrade ili nešto slično. Ovakav potez ispred vrata ne prilični nekome ko je toliko zreo kao Nikola, više podseća na nešto što bi žena želela da muškarac uradi kada zgreši kao što je on pogrešio u sceni sa bivšom devojkom.
I još samo ovo: naredni citat bi trebalo da ispravite je opet remetite pripovedno vreme, šetate se tek tako iz sadašnjosti u budućnost i prošlost. Nepotrebno zbunjujete čitaoca.
Kada se sada osvrnem na te prve dane nas, mislim da sam tek sa tobom počela da se sebi dopadam. I šmrcava, i crvenih očiju. Iz razmišljanja me trgne nakašljavanje. Podignem oči sa šporeta. Stojiš na vratima, sa peškirom oko kukova, nisi se obrisao.
Ostali likovi: Steva, Helena i klinci su dobri likovi. Tu ne bih ništa dirao. Osim što se premalo pojavljuju kada se more završi. Možda bi trebalo da ih ubacite na još nekoliko mesta kasnije, ali čak iako to ne uradite, nije strašno.
Neda: Odličan lik. Kontrateža Kristini. Neka vrsta rezonera. Pokreće radnju, posebno u vezi sa Kanom. Ne bih ništa menjao.
Kan: Takođe, vrlo solidan lik. Malo previše podseća na Nikolu, ali to je logično (Kristinu privlače isti tipovi muškaraca). Jedini problem sa Kanom su njegove godine – jasno mi je da mora da ima 30, zbog njegovog oca i cele situacije na kraju romana, ali u startu kada se još uvek ne zna kraj romana, to deluje nerealno. Bolje bi bilo da ima, recimo, 40. Ovako, ona je ipak 15 godina starija od njega, što je nerealno mnogo. Problem je što čitava situacija sa Kanom traje predugo, a rasplet romana na kraju nekako ne može da reši to što je ona toliko starija od njega. Dakle, taj odnos nije motivisan, da je obrnuto, bilo bi drugačije. E, sad, naravno, ovo ne može da se menja zbog završetka i svega što se dešava na aerodromu jer je on njegov sin pa mora da ima toliko godina, ali sam hteo da vam napomenem da je to prilično nemotivisan odnos. Znam, ovo je nemoguće promeniti jer biste onda morali da promenite i kraj. Pokušavao sam da rešim ovo ali nisam uspeo, nemam rešenje (osim da napišete novi kraj). Jedino što može da se uradi jeste da se zamaskiraju njegove godine, da se zna da je ona starija od njega, ali da se ne ističe koliko je starija. Da on to ne želi da joj kaže, da se to ubaci u ona njegova pravila oko posla. Zatim, da u sceni na aerodromu pre nego što se desi krešendo, u nekoj rečenici, ona njemu kaže tačno koliko godina je starija, ili da mu kaže npr. imaš 30 godina, reši sam to ili rešićeš nekako to. Ili tako nešto. Zaključak je da bi ovo poremetilo narativne niti fabule, tako da je možda bolje da ništa ne dirate i probate da, ako možete, da uradite ovo sa „zamaskiranjem‟.
Dalje, pošto Kristina skoro sve komentariše u vezi sa muškarcima, bezveze je da ne komentariše da su ona i Kan prešli na „ti‟. Dodajte to.
Zapanji se. „Pa, o čemu ćemo da pričamo?“ Slegnem ramenima. „O putovanjima, hrani, vinu, možda malo o deci, o ljubavi, o tome kako gajite japanski javor?“
Ramena mu se opuste, odgurne čašu dalje od sebe i uzme papirnatu kesu sa stolice.
„Hoćeš da vidiš kako mi stoje nove farmerice, nemaju zakrpe?“, smeška se, oči su mu skoro crne, iskričave.
„Naravno da neću, verovaću ti na reč.“
„Zovem te sutra onda da ti kažem? Ili da ti pošaljem sliku?“ Ustajemo u isto vreme.
„Mislim da nema potrebe. Važno je da si ti zadovoljan.“
„Aha, kapiram. Misliš da se nećemo sresti više nikada. Odmah da ti kažem, grešiš, mala.“ Počnem glasno da se smejem. „Mala?“
STIL/JEZIK: Najproblematičniji deo romana u svakom smislu, ali ima i dobru stranu. Ono što je dobro su psihološka nijansiranost koja se zapaža u jeziku dok Kristina komentariše sebe i druge likove ili situacije. Takođe, jezik je dobar sa emotivne strane. Posebno u dijalozima sa drugim likovima. Topao je, ponekad ironičan, posebno kad je u pitanju njena majka, ponekad je nostalgičan, često pun humora. To je sve vrlo dobro. Ali izražavanje, opseg reči, i sve ostalo nije na zavidnom nivou. Zašto? Prečesta ponavljanja istih reči, previše svakodnevnih izraza, malo rečenica koje su, kako to često kažu čitaoci, „za pamćenje‟. Nema opisa od kojih čitaocu zastaje dah, nema igranja sa samim jezikom, itd.
Isto tako, previše je opštih mesta. To su sintagme koje se često koriste u svakodnevnom govoru ili ih pak koriste novinari. Npr. na tankom ledu, sve ide kao podmazano, itsl. Ovakvih sintagmi se treba kloniti što je više moguće. S druge strane, ono što vam ide na ruku je da je ovo roman lika i da sve što izgovara pisac zapravo izgovara ili misli glavna junakinja, tako da to može da bude „olakšavajuća okolnost‟.
Napomenuo bih da postoji i dosta pravopisnih grešaka, kao i grešaka u kucanju, što meni lično ne smeta i to često tolerišem (jer je to posao lektora), ali to mogu da prihvatim samo na površinskoj ravni. Šta hoću da kažem? Kada ima dosta pravopisnih grešaka, onda to tumačim da pisac nije dovoljno puta „ponovo pročitao roman‟ ili išao poglavlje po poglavlje svake večeri i ispravljao, dopisivao, urednici često kažu „posvećeno se bavio rukopisom‟. Ovakva vrsta posvećenosti donosi i preciznost u izražavanju i poboljšanje jezika. Postoji jedna stara dobra izreka u vezi sa ovim: „Ispravljanje je majka pisanja.‟ Smatram da bi trebalo da čitav roman pređete još nekoliko puta i fokusirate se na jezik. Pravopis će srediti lektor, ali sve ostalo ćete morati vi. Kad kažem pređete roman još nekoliko puta ne mislim na linearno čitanje od početka do kraja za dva-tri dana. To nikako. Kao pisac, emotivno ste vezani za rukopis i linearno čitanje neće ništa pomoći jer ćete, kao svaki pisac, uživati u onome što ste napisali. Postoji nekoliko „trikova‟ koje ću vam predočiti, možda će vam neki koristiti. Ne postoji najbolji trik, postoji samo onaj koji vi izaberete da je najprikladiji za vaš spisateljski senzibilitet. Naravno, možda vi kao pisac smatrate da je sve u redu i da to ne treba da radite. Ako je tako, onda ovo zanemarite. Ako nije, onda probajte.
Dakle, treba raditi neizostavno svakog dana na romanu (da bi se zadržao kontinuitet, makar pola sata; godišnji odmor, posao, deca, porodica i sve ostalo su, za mene, neprihvatljivi izgovori zato što taj posao jedino pisac može da uradi, i to u kontinuitetu). Treba odabrati nasumično poglavlja za jedno jutro ili veče (evo zašto je dobro imati poglavlja!) koja nisu povezana, npr. 2, 14, 29. Uglavnom, bitno je da poglavlja nemaju sličnosti i da tematizuju potpuno različite stvari u romanu. Zatim čitati jedno poglavlje. Više puta. Što je moguće više puta. Čitati i ispravljati sve što se zapazi. Čitati toliko puta dok ga skoro ne naučite napamet. Ako je potrebno, a nemate vreme, raditi jedno poglavlje za jedan dan. Ako je moguće, uraditi više poglavlja dnevno. Pre nego što se počne sa „ispravljanjem‟ otvoriti nov vord fajl, iskopirati roman i onda tu ispravljati (u slučaju da neke ispravke budu lošije od „originala‟). Kada se završi ispravljanje nove verzije romana, uporediti je sa prvom „originalnom‟ verzijom. Izabrati šta je najbolje od obe verzije, obično to u potpunosti bude druga verzija, pa to „proglasiti‟ konačnom verzijom romana i poslati lektoru. Idealno bi bilo da se u pauzama rada, otvori roman nasumično i pročita nekoliko stranica. Najidealnije bi bilo odštampati roman, ostaviti ga da leži netaknut mesec dana (čitati nešto drugo!) a zatim mu se vratiti i ispravljati po gorepomenutom šablonu. Naravno, možda postoji neki novi šablon koji ćete sami otkriti. Suština je da se napravi emotivni otklon od romana i da se ispravlja hladne glave. Tokom ispravljanja se nauči mnogo o sopstvenom stilu, a kod narednog romana se ne ponavljaju iste greške. Još jednom, ispravljanje je majka pisanja.
Znam da ovo zvuči dosadno i kao teško smaranje, ali pisanje obično nije ono što gledamo u holivudskim filmovima o piscima, nego dug, često zamoran usamljenički posao u četiri zida. To će vam reći svaki ozbiljan pisac.
U stara dobra vremena pre raspada velike zemlje (dok su još postojale ozbiljne izdavačke kuće kao što su Nolit, Rad, Prosveta, da ne pominjem ostale jugoslovenske izdavače), urednici su ispravljali rečenicu po rečenicu i „orali‟ su kroz tekst. Naravno, ovo zahteva veliko strpljenje i poverenje pisca (uređivanje, tzv. „editing‟ rukopisa traje 2-3-4 meseca) u zavisnosti od dužine romana i količine ispravki. To nisu samo direktne ispravke rečenica, nego i komentari, predlozi i sugestije u vezi sa određenim likovima, scenama, itd. Nekada se to zvalo rad sa urednikom. Nažalost, toga danas nema jer su izdavačke kuće privatne, i niko ne želi da plati urednika da obavlja tako složen i dugotrajan posao. Uglavnom, danas takve stvari moraju da rade sami pisci na svom tekstu, što obično ne rade, često zbog sujete, lenjosti ili nečeg trećeg. (To je jedan od razloga što ako uporedite romane današnjih pisaca sa recimo Andrićem ili Crnjanskim, to je nebo i zemlja.) Poznato je da je Andrić mnogo ispravljao svoje romane i priče, posebno one romane koji je napisao za vreme Drugog svetskog rata. Takođe, poznat je slučaj Flobera sa „Madam Bovari‟. Pisao je roman pet godina, po dvanaest sati dnevno, dovodeći rečenicu do perfekcije. Često je na jednoj stranici radio po nedelju dana. Kao i Marsel Prust sa romanom „U potrazi za izgubljenim vremenom‟ ili Tolstoj sa romanom „Rat i mir‟. Svakako, ne kažem da bi vi trebalo da radite tako nešto, ali uvek je dobro kad da se pisac ugleda na klasike, to nekako pojačava entuzijazam, zar ne?
OSTALI DETALJI:
- Na samom početku romana ne bi trebalo da piše „avgust, dve godine ranije, 1997‟, bez „dve godine ranije‟, jasno je da se piše o događajima sa određene vremenske distance; roman nije film.
- Sve sintagme u romanu koje su u italiku, vratiti u normalan font. To samo može da zbuni čitaoca. Italik u vašem romanu imitira unutrašnji monolog (što je inače odlika anglo-saksonske književnosti, ne naše). Ono što je najvažnije: nema potrebe za unutrašnjim monologom kad je svo pripovedanje iz prvog lica. Jasno je da ono što ona kaže spada u dijalog, sve ostalo što ne kaže već misli (spada u monolog, uključujući i unutrašnji monolog). Ako ne želite da se bavite ovim, uvek možete napomenuti lektoru da on to uradi umesto vas. J
- Trebalo bi odmah na početku naglasiti koliko Kristina ima godina. Tek na 34. stranici saznajemo da ima 23-24. godine. „Umetnite‟ tu informaciju u prvih desetak strana. Čitalac će vam biti zahvalan. I još ovo: digresija o pravom teči i tetki je odlična, ali je preduga i prekida pripovednu nit (zato bi trebalo da koristite poglavlja umesto zvezdica, ali o tome će detaljno kasnije biti reči)
- Prezgodan, preukusno, itd. konstrukciju pre+pridev obavezno izbegavajte, zvuči rogobatno i nestilizovano, osim onog što je ustaljeno u jeziku, kao što je: predivno, prelepo, previše, itsl. Ako ne želite da sami ispravljate u celom romanu, onda napomenite lektoru da to uradi.
- Isto važi i za sretan i nesretan, trebalo bi srećan i nesrećan, ovo prvo je ustaljenije u hrvatskom i ijekavskim varijantama srpskog jezika, a u ekavskoj varijanti ovo drugo.
- Pored prvog koje je osnovno pripovedačko lice u romanu, koristite i drugo lice kad je u pitanju Nikola (gledaš, uradiš, kažeš, dotakneš…). To bi inače bila greška, ali vi to radite dosledno tokom čitavog romana, pa se može protumačiti kao izraz prisnosti i intimnosti, što je svesna i dobro sprovedena odluka, pa se neće tumačiti kao narativna i gramatička greška, nego kao vaša stilska odluka jer to nije objektivno naratorsko izveštavanje nego subjektivna emotivna reakcija glavne junakinje. Uz napomenu, da ovo, ako možete, izbegavate u narednim romanima jer je to prilično „klizav teren‟.
- I još samo ovo: opis razvoda Kristininih roditelja i „postfestum‟ život sa majkom spada, po mom mišljenju, u najbolje stranice ovog romana, izuzetna naracija, neopterećena visokim emocionalnim registrima kao ostatak romana, proživljena epizoda, sve se iz radnje, odnosno događaja, samo po sebi razume, izvanredno… Ovo sam dva puta pročitao, bio sam zadivljen, zaista izuzetno. Svaka čast!
ZAKLJUČAK: Napisali ste vrlo dobar roman (treba da budete ponosni!), koji možete da podignete na još viši nivo ako budete dodatno radili na njemu. Dao sam vam neke smernice, sugestije i predloge, na vama je šta ćete usvojiti. Naravno, ako budete pažljivo radili na romanu uočićete i mnoge druge sitnice koje ja nisam uočio. Vrlo je bitno da lektoru date smernice za ono što će ispravljati (osim pravopisa). Isto tako, treba da uradite „drugu‟, a ako možete i „treću‟ ruku romana. Ako vam je to naporno, samo se setite Bulgakova koji je imao 26 verzija „Majstora i Margarite‟.
Moj konačni zaključak je da, kao pisac, vrlo dobro znate da izgradite likove i da sasvim solidno vodite radnju. Vaši budući romani (ili možda priče ili pripovetke) treba da se zasnivaju na tome, uz kontinuirano čitanje drugih pisaca (klasika) jer ćete tako poboljšati vaš jezičko-literarni aparat. Radite: ispravljajte, pišite i čitajte. Očigledno je da imate talenta za literaturu, ali morate da ga negujete.
Nadam se da će vam analiza makar malo pomoći. Želim vam svu moguću sreću sa knjigom.
Srdačno,
Nenad
