U susretu sa svetom priča koji oscilira između stvarnosti i fantazije, razgovarali smo sa autorom čije delo predstavlja kaleidoskop ljudskih emocija, društvenih paradigmi, i neiscrpne mašte. Ovaj pisac, čija karijera obuhvata širok spektar žanrova od dubokih psiholoških trilera do čarobnjaka dečje literature, deli sa nama svoj pogled na koncept Libruma, svoj put do pisanja koji se kretao od rane fascinacije Ninđa romanima do kompleksnih narativa koji istražuju tamne kutke ljudske psihologije. Inspirisan likovima koji se ne boje da zakorače u sive zone moralnosti, on pruža uvid u svoj proces istraživanja koji varira od potpuno imaginarnih svetova do detaljnih studija MMA boraca. Dok nas vodi kroz svoje misli o obaveznoj literaturi za pisce, savete za buduće autore, i svoje tehnike održavanja motivacije, otkriva slojevitost svog kreativnog uma. U ovom intervjuu, zavirujemo u svet pisca koji sa jednakom lakoćom kroči kroz sive nijanse ljudske prirode i svetle trenutke mašte, nudeći nam ne samo priče za čitanje već i razmišljanje.
Kako ti se dopada koncept Libruma?
Ideja je zanimljiva i nova za naše prostore. U doba interneta, društvenih mreža i online prodaje verujem da ovakav koncept može apsolutno da parira klasičnom izdavanju knjiga.
Šta te je navelo da počneš sa pisanjem i koje su bile tvoje prve inspiracije?
S pisanjem sam počeo dosta rano, uglavnom kopirajući Ninđa romane koje sam tad čitao (bio sam treći-četvrti razred osnovne škole). Ubrzo sam inspiracija potražio i u romanima Karla Maja, a još kasnije u Dilanu Dogu. Tek sam na fakultetu započeo sa ozbiljnim i posvećenim pisanjem. Tad su me najviše inspirisali pisci poput Breta Istona Elisa i Džejmsa Elroja. Oduvek sam zapravo želeo da stvaram svetove koji će biti slični našem ali i sa dovoljno magije da čitalac poželi da se izgubi u njima. U slučaju mog najnovijeg romana Veštica Saga i vampirski komarci (po prvi put sam pisao za decu), magiju treba shvatiti bukvalno jer je to svet veštica, čarolija i raznoraznih čudesa.
Koje knjige smatraš ‘obaveznom lektirom’ za pisce i zašto?
Vladimir Nabokov Lolita: Svaka rečenica u ovoj knjizi je pravo malo remek-delo i ima neku fintu koja se može zasebno analizirati. Sama tema je podjednako veliki taboo kao što je bila i kad je Lolita objavljena, a tako će biti, uveren sam, i za 1000 godina. Podjednako mučna i zabavna kao retko koja druga knjiga.
Ričard Prajs Clockers: Nijedan pisac ne piše dijaloge tako dobro kao Prajs. Pri tom, najčešće kao mizanscen bira svet kriminalaca, a ne piše ništa nalik klasičnim krimićima, već mnogo bliže antičkim tragedijama.
Žorž Simenon Sneg je bio prljav: Zapravo, bilo koji Simenonov durs roman. Ovaj mu je možda za nijansu poznatiji od ostalih. Čitalac će ovde pronaći i Dostojevskog i Čehova i Igoa i još svašta nešto, a sve to na manje od 200 strana. Nesvakidašnji pisac za nesvakidašnje priče. Retko ko poznaje ljudsku prirodu kao on.
Džim Tompson Pop. 1280: Svako malo se vratim ovom romanu i svaki put mi je podjednako genijalan. Sve vreme odaje utisak spontanog pisanja, a u stvari je proračunat i isplaniran do u slovo. Retka veština koju mislim da na ovaj način nikada neću savladati.
Kako pristupaš procesu istraživanja za tvoje knjige?
Kad odaberem ideju o kojoj bih pisao, koja mi deluje dovoljno intrigantno da bih s njom proveo duže vreme i koja je dovoljno različita od svega što sam prethodno pisao, započinjem istraživanje. U zavisnosti od same teme, varira i istraživanje. Ponekad mi to nije ni potrebno jer o onome o čemu pišem istražujem čitav život (kao u slučaju mog romana Kameno jezero, koje se ponajviše bavi piscem i pisanjem), u slučaju Koloseuma bio je pak potpuno drugačiji slučaj. Ni sâm ne znam koliko sam potkasta o MMA borcima odgledao, koliko knjiga o drevnim i savremenim gladijatorima pročitao, a isto se može reći i za sve ostale sfere koje sam u ovoj knjizi dotakao. Sa druge strane, u Veštici Sagi mi je bila neophodna samo mašta. Ali nekada je lakše nešto istražiti nego izmisliti čitav svet koji ima svoju logiku.
Koje su bile najveće prepreke na tvom putu do objavljivanja knjige i kako si ih prevazišao?
Nisam imao, na sreću, previše prepreka jer je već moj prvi roman Srpski psiho objavila Laguna kad sam imao svega 24 godine. Veoma mlad sam shvatio šta znači sarađivati sa urednicima, lektorima, dizajnerima… To iskustvo mi je dosta pomoglo i s narednim knjigama, pozicioniralo me na književnoj sceni i otvorilo ili, makar odškrinulo, mnoga vrata.
Koji savet bi dao piscima koji se pripremaju za svoje prvo objavljivanje?
Treba pisati svaki dan i ne žuriti. Kad završiš s pisanjem planiranog dela, ostavi ga da neko vreme odstoji, pa mu se vrati. Videćeš ga novim očima i poželeti da mnogo toga promeniš ili središ. Tek onda rukopis daj prijateljima ili poznanicima koji se bave pisanjem ili su makar pasionirani i temeljni čitaoci. Strpljivo saslušaj njihove komentare i razmisli da li su ti korisni. Nakon toga rukopis ponudi izdavaču koji ti deluje kao najadekvatniji za objavljivanje onoga što pišeš.
Kako održavaš motivaciju i inspiraciju tokom dužih perioda pisanja?
Pošto se već skoro dve decenije aktivno bavim pisanjem, više i ne razmišljam o tome. Razvio sam rutinu i mogu da pišem i na aerodromu, ako treba. Ne zahtevam specijalne okolnosti. Gledam da uhvatim svaki slobodan trenutak i da ne brinem previše. Sve što ne ispadne dovoljno dobro u tom trenutku uvek može da se popravi. Prva ruka rukopisa retko kad bude remek-delo. Ali nema toga što se ne da popraviti ako si dovoljno posvećen.
Kako se nosiš sa blokadom pisca i koje tehnike koristiš da prevaziđeš ovaj period?
Nisam imao problema sa blokadom. Uvek imam pregršt ideja koje čekaju da se realizuju. Kad odaberem onu koja mi je najprikladnija za sledeće delo, posvetim joj se i ne napuštam je dok ne završim. Nekad to traje nekoliko meseci, a nekad i nekoliko godina.
Kako pristupaš izradi likova u svojim delima?
Nastojim da likovi budu, kao i u životu, ni crni, ni beli, nego sivi. Da imaju dovoljno osobenosti i upečatljivih karakteristika da bi čitalac želeo da provede dugo vremena s njima i da se ponovo druže. Najveći kompliment mi je kad neko kaže da ima utisak da je neke od mojih likova stvarno upoznao.
Da li postoji knjiga ili autor koji te je posebno inspirisao u tvojoj karijeri? Kako?
Više je takvih pisaca i knjiga, i konstanto se menjaju. U fazi Srpskog psiha je to najviše bio Bret Iston Elis, u fazi Taloga Džejms Elroj i Kormak Makarti, u fazi Koloseuma, Ričard Prajs, Nabokov i Majkl Šejbon, recimo. A za Vešticu Sagu su me, zapravo, najviše inspirisali stripovi Grenta Morisona i Brajana K. Vona.
Na koji način razvijaš radnju i fabulu u svojim delima?
Najpre osmislim kostur priče i likove. Onda pustim likove da me vode i sledim logiku priče. Nekad se priča osetno odvoji od onoga što sam inicijalno zamislio, ali nikada mi nije žao zbog toga. Treba verovati likovima. Često me iznenade svojim postupcima. Ali takav je i život.
Kako definišeš i koristiš siže u planiranju svojih dela?
Kad spojim ideju sa likovima, dobijem siže ili osnovni nacrt priče. On se razvija na već pomenuti način.
Postoji li određena tema ili pitanje koje te konstantno privlači u pisanju?
Svakako. Najčešće je to neminovnost određenih događaja, kao u antičkim tragedijama. Čitalac često zna šta će da se desi, a nekada to znaju i sami likovi, ali svejedno ne mogu da promene svoje postupke i ono gde ih oni vode. Zanima me mračna strana ljudske psihe i situacije koje obične ljude stavljaju pred vanredne odluke.
Koji su tvoji budući projekti? Možeš li nam dati uvid u ono što trenutno pišeš?
Nedavno mi je objavljen novi roman, odnosno dečja knjiga Veštica Saga i vampirski komarci, pa trenutno odmaram od pisanja. To ne znači da uopšte ne pišem. Sređujem priče koje sam ranije pisao, adaptiram neke od njih u scenarije za strip i prilagođavam napisane scenarije tablama koje je crtač već nacrtao jer se često, kad je tabla nacrtana, ispostavi da ima previše teksta i da crtež već dovoljno govori.
Možete li opisati svoju saradnju s urednikom tokom procesa pisanja i objavljivanja vaše knjige? Koliko je, po vašem mišljenju, urednik doprineo finalnom obliku dela?
Urednik je od neprocenjivog značaja za svaku knjigu ili bi makar trebalo da bude. Čak i ako njegove intervencije ne budu prevelike, znaćete da je neko temeljno pročitao vašu knjigu i uočio sve njene potencijalne falinke i probleme. Urednik, po meni, ne bi trebalo da postavlja ultimatume, već da daje sugestije.
Koliko je, po vašem mišljenju, važno kreativno pisanje u savremenom obrazovanju i profesionalnom razvoju pisaca? Smatrate li da formalni kursevi i radionice kreativnog pisanja mogu značajno unaprediti veštine pisanja?
To varira od čoveka do čoveka. Neko će vam reći da vam ne treba bolja škola od čitanja dobrih pisaca i samog pisanja. Nekome je pak potreban „vodič“ ili mentor. Oba puta su legitimna. Svakako se puno toga može naučiti od autorâ koji su već prošli ono što vi tek treba da prođete ili upravo prolazite. Ali niko ne može sesti i pisati umesto vas. Tako da na kraju sve zavisi samo od vas i vašeg senzibiliteta.
Da li biste mogli podeliti sa nama jedan pasus iz vaše knjige koji vam je posebno drag?
Ovo je odlomak iz mog aktuelnog romana Veštica Saga i vampirski komarci koji mi je naročito drag iz sentimentalnih razloga:
Silne su čaše zvecnule u tom trenutku. I nije bilo osobe u selu koja nije razdragana i orna za šalu i veselje. Pa ipak, Saga i Tina su se sve češće pogledavale sa određenom dozom sete na licima. Obema je bilo jasno da dolazi mrak i da se bliži rastanak, premda se još nijedna nije usudila da to izusti. Umesto toga su prepričavale avanturu i smejale se pojedinim delovima. Skoro sve što im se dogodilo je sad delovalo zabavno i smešno. A nesumnjivo će s vremenom postati još zabavnije i smešnije.
„Znaš koja je Likina najveća greška?“, upita Saga u trenutku kad je sunce prilazilo brdima.
„Koja?“
„Ako nije htela da ostari, nije trebalo ni da poraste!“
