U susretu sa Vladanom Krečkovićem, piscem koji vešto kroči granicama stvarnosti i fikcije, otkrivamo svet ispunjen složenim emocijama i suptilnim društvenim komentarima. Rođen 1988. godine u Beogradu, Krečković je već u ranoj fazi svog stvaralaštva pokazao zavidnu sposobnost da u svojim delima istražuje duboke, često mračne aspekte ljudske prirode. Njegov roman “Večeras padaš sam” predstavlja vrhunac te težnje, nudeći čitaocima ne samo priču o ličnoj borbi i iskupljenju već i uvid u kompleksnost savremenog društva. Krečkovićeva strast prema pisanju, koja je započela pod uticajem američkih literarnih velikana, do danas se razvijala kroz njegovo duboko promišljanje o formi i funkciji literature u današnjem svetu. U ovom intervjuu, Vladan deli svoje misli o inspiraciji, procesu stvaranja i ulozi pisca u oblikovanju literarnog pejzaža.
Vladane, kako ti se dopada koncept Libruma?
Ako ispunite dve stavke iz navedenog programa – više nego fer uslove izdavanja, ali pre svega kvalitetan urednički tim koji bi posvećeno, kompetentno i kritički radio na dobijenim tekstovima, biće to pun pogodak.
Šta te je navelo da počneš sa pisanjem i koje su bile tvoje prve inspiracije?
Ako govorimo o ozbiljnijim pokušajima, to je bilo pre desetak godina, kada sam prvi put čitao američke pisce, prvenstveno Foknera, Makartija i Selindžera. Više od tema koje su odabrali privukao me je način na koji su ih obrađivali. Od toka svesti u Foknerovim romanima, preko Makartijeve hirurški hladne rečenice, pa sve do Selindžerovog humora, po prvi put mi je palo na pamet da je ovaj svet moguće rasklapati i ponovo oživljavati u beskonačnim kombinacijama, odnosno da je ono kako pišemo važnije od onoga o čemu pišemo.
Kao poseban trenutak bih izdvojio objavljivanje moje kratke priče Nestali u 41. pančevačkim Rukopisima.
Koje knjige smatraš ‘obaveznom lektirom’ za pisce i zašto?
Ne verujem u obaveznu lektiru. Iza svakog programa na kraju dana takođe stoji čovek ili grupa ljudi. Ako pođemo od pretpostavke da je školska lektira pročitana i osnovne tačke književnog koordinatnog sistema podešene, pre sam za to da čitalac ili budući autor u daljem istraživanju veruje sopstvenoj intuiciji i instinktu, a potom svojim prijateljima i dobronamernoj kritici koja bi počela rečima – Pogledaj kako je istu temu obradio (ime autora) u knjizi (naslov knjige).
Knjige koje su formirale moje poimanje književnosti sam pronašao upravo na taj način. Nekakva lista mojih top 5 omiljenih knjiga bi bila:
- Viljem Fokner – Buka i bes
- Kormak Makarti – Krvavi meridijan
- Pripovetke i dnevnički zapisi Franca Kafke
- Peter Handke – Golmanov strah od penala
- Kristian Novak – Črna mati zemla
Čitanjem ovih knjiga čovek dobija arsenal različitih tema u čijem je fokusu pojedinac koji je kroz konkretne spoljašnje i unutrašnje konflikte doteran do krajnjih granica egzistencije. Pritom, svaka od njih je realizovana različitim načinima pripovedanja i stilskim postupcima, tako da njihovim dekodiranjem svaki budući pisac može da se naoruža različitim primerima i tehnikama pisanja.
Kako pristupaš procesu istraživanja za tvoje knjige?
U suštini, samo istraživanje je sekundarne prirode. Prvenstveno je neophodno da priča u osnovi bude dobro postavljena, a to ćeš znati ako imaš jednu rečenicu kojom možeš da obuhvatiš celokupan domen planiranog teksta. U primeru mog romana Večeras padaš sam – Nakon što Redžijev dug lokalnim zelenašima naraste na preko pedeset hiljada evra, postavlja se pitanje da li će uspeti da vrati toliku sumu novca i još važnije, da li će ponovo videti Sonju? To je za mene bio aksiom teksta. Odatle sam izvlačio sve događaje u radnji i sva potpitanja koja su radnju vukla napred. Koliko je novca pozajmio? Zašto je bio prinuđen da to uradi? Ko je vođa ekipe zelenaša? Ko je Sonja? Zašto je nema? Tek tada, kada znam da priča ima potencijal, tek tada pristupam daljem istraživanju koje se prvenstveno zasniva na ličnim svedočenjima ljudi koji su iz prve ruke proživeli slične situacije: vođenje kafane, pozajmljivanje novca od zelenaša, ponašanje i mentalitet članova navijačkih grupa, pakao rada pod maničnim šefovima u kompanijama – to su sve mikro-celine koje su se na kraju pojavile u romanu Večeras padaš sam. Dosta toga sam o svim ovim temama već i sâm znao, ali sam zato za opis pravljenja krateža konsultovao svog prijatelja mašinca Stefana Mitrovića, o zelenašima gledao intervjue i emisije na Jutjubu, fizičke distance i vremena kretanja merio preko Gugl mape i sa kolegama raspravljao o mogućnostima digitalnog praćenja koje sam iskoristio kao građu za program M.E.R.G.E. Mislim da je vrlo važno da teme koje želimo da ubacimo u roman, a koje uključuju poznavanje drugih disciplina, budu zasnovane na razgovorima sa ekspertima iz tih oblasti, pa da se tek onda pređe na dodatnu literaturu ili druge izvore, a to već može da bude bilo šta, od Jutjub klipova, preko planova, fotografija, svedočanstava, zapisa u svesci ili gledanja hemijskog sastava praška za veš na poleđini pakovanja – sve dolazi u obzir.
Kako se nosiš sa blokadom pisca i koje tehnike koristiš da prevaziđeš ovaj period?
Vremenom sam primetio da u mom slučaju dve stvari posebno pomažu. Jedna je šetnja. Ako shvatim da imam konkretan problem u daljem pripovedanju trudim se da taj problem pretvorim u pitanje i to što je preciznije moguće, kao da je reč o životnoj situaciji, koristeći imena junaka kao da su moji poznanici. Recimo – Zašto Redži izbegava Anitu kada ga Ignjat pozve u izlazak? Kasnije, u toku šetnje, vrlo često se dešava da podsvest sama nudi odgovore. Još uvek nisam siguran zašto je to tako, ali mi se čini da stavljanje tela u pokret ubrzava mentalnu obradu. Druga strategija je zaobilaženje blokade tako što ću nastaviti da pišem od prve sledeće tačke u tekstu za koju znam šta bi trebalo da se desi. Na taj način se neretko događa da budući događaji uslove one u prošlosti koji se baš zadese da su tamo gde je nastala blokada.
Možeš li opisati svoju saradnju s urednikom tokom procesa pisanja i objavljivanja knjige? Koliko je, po tvom mišljenju, urednik doprineo finalnom obliku dela?
Posebno je kod prvih knjiga važno imati dobrog urednika koji će ti ukazati na sve moguće manjkavosti teksta i u najboljem slučaju osvetliti svu jalovost sujete koja nužno nastaje iz potrebe da zaštitiš napisano. Bilo bi dobro da urednik bude neko ko je daleko iskusniji od tebe ili kao pisac ili kao čitalac, jer je jedino tako moguće uspostaviti odnos iz kojeg ćeš učiti. U slučaju mog poslednjeg romana, nakon napisane prve ruke, dostavio sam rukopis urednicima (u poslednjem romanu sam radio sa Zvonkom Karanovićem i Urošem Đurkovićem), posle čega su mi oni poslali komentare. Roman je prošao kroz tri ozbiljne iteracije, gde sam pažljivo čitao njihove smernice i usvajao one koje su doprinosile koherentnosti priče i poboljašnju jezičkih rešenja. Ako komentar donekle boli, najverovatnije znači i da radi.
Da li bi mogao podeliti sa nama jedan pasus iz svoje knjige koji ti je posebno drag?
Iz te kratkotrajne posete Redžijevom domu ne sećam se gotovo ničega osim velikog digitrona sa ugrađenim svetlom na kojem sam mu pokazao kako da brojevima ispiše OBESI SE i da sam oba puta plakao kada se Terminator opraštao od Džona Konora. Poslednja scena iz te posete mi je ujedno i najdraža – Redži i ja sedimo na podu, ispred starog televizora, lampaša ispranih boja, i besno pičimo Mortal Kombat 3, nameračeni da jedan drugog dovršimo fatalitijem. Još pamtim koliko mi je zadovoljstvo činila svaka bačena magija, odsečena glava ili bacanje protivnika u provaliju punu šiljaka. Protiv mene Redži nije imao nikakve šanse, a kada me je učiteljica uhvatila da iste prizore crtam u svesci iz srpskog, poslala me je školskom psihologu, koji me je zbog nervoznog govora podsećao na mene dok odgovaram prirodu i društvo, pa verovatno zato nisam do kraja razumeo njegov pokušaj objašnjenja kako tuga ponekad liči na bes i da je sasvim u redu plakati. Pitao me je da li sam tužan. Rekao sam mu da sam plakao na kraju filma Terminator 2. Pitao me je, iz nekog razloga tiše, da li kada mislim na roditelje, da li mi se i tada plače. Rekao sam ne. Pitao me je na šta tada mislim. Rekao sam mu na Mortal Kombat 3. Istog dana je pozvao moju kevu na razgovor i savetovao da mi na mesec dana zabrani video-igre. Takođe je predložio da na podjednako dugi rok prekinem druženje s Redžijem, pa da na sledećoj kontroli vidimo kako ću se osećati. Plašio sam se da će keva poslušati njegove instrukcije, ali je preporuke telefonom odmah prenela ćaletu i zaključila – I to mi je neki psiholog. Zamisli kretena!
