O savremenom pisanju, procesu istraživanja, i važnosti kreativnog pisanja u obrazovanju i profesionalnom razvoju pisaca razgovarali smo sa piscem Miomirom Petrovićem, koji je podelio svoje bogato iskustvo i istakao značaj autentičnosti, preciznosti i čulnosti u književnom stvaralaštvu. Istaknuti pisac, pripovedač, dramaturg i teoretičar umetnosti, rođen je 1972. godine u Beogradu. Bio je glavni dramaturg u Ateljeu 212, zamenik direktora Drame i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i predavač na prestižnim institucijama u Srbiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1996), nagrade „Laza Kostić“ za knjigu „Kuća od soli“ (2017) i Ordena „Vožda Đorđa Stratimirovića“ za doprinos srpskoj kulturi (2022).
Kako ti se dopada koncept Libruma?
Svaka savremena medija, naročito ukoliko se nalazi u okviru savremenih elektronskih oblika komuniciranja a da je posvećena umetnosti, književnosti i društvenim pitanjima predstavlja portal u neku drugu realnost, manje korporativnu i potrošačku, manje politički korektnu. Razvijanje apstraktnog polja mišljenja je oduvek – a kod savremenog čoveka to posebno treba naglasiti – predstavljalo pitanje poimanja Univerzuma, pokušaja (a umetnost je ekskluzivni oblik takvih aktivnosti) da se da lični odgovor na sveopštu bol i, reći ću i to, posrtanje. Čini se da vi, u svojim okvirima delovanja shvatate (i prihvatate) odgovornost koju ste sami sebi naznačili za osnovni moto.
Šta te je navelo da počneš sa pisanjem i koje su bile tvoje prve inspiracije?
Prvo to, u najranijem detinjstvu, svakako nije bila sama „lepa književnost.“ Šta god to značilo. Bili su to filmovi i stripovi. Možda malo teži stripovi od uobičajenih: Korto Malteze, Pustinjske škorpije, Ken Parker, Poručnik Bluberi, Bernar Prens. Kasnije ću shvatiti da sam voleo pripovedačku poetiku apartnih stripera i da su njihova imena Hugo Prat, Žan Žiro (Moebius), Manara, Herman. Možda pogotovo Herman (Bernar Prens, Džeremaja). Tragao sam za pričom koja u svoj fokus stavlja usamljenu individuu, zapitanu pod gnječenjem točka istorije (ili distopije) u svoj položaj u Univerzumu. To će postati i osnovni motivi moje stvaralačke poetike.
Druga stvar je što je moj pokojni otac, Gradimir Petrović, bio slikar i profesor slikarstva na FPU i dobar pripovedač. To nije često kod slikara. Prisustvujući, hteo-ne hteo nekim njegovim predavanjima studenata, slušajući o važnosti poznavanja starih majstora slikarstva za savremenog slikara; anegdote o nastanku nekih velikih dela likovne umetnosti u rasponu od El Greka do Pikasa, morao sam negde da razmišljam o dihotomiji forma-suština; ponegde sam mogao čuti za mitski odblesak u sasvim savremenoj umetnosti. Tako sam povezao moje stripove sa ukupnom umetničkom estetikom.
Kasnije je tu došla književnost. Ponovo neki neobični autori za moj tadašnji uzrast. Otkriće Vilijema Foknera u „Avesalome, Avesalome“ i „Divljim palmama“ kao baroknog, raspričanog, bogatog pripovedača a u okviru savremene književnosti; Margaret Jursenar i „Hadrijanovih memoara“ kao mogućnosti da se na moderan, autorefleksivan način opiše nešto iz drevne istorije Sveta; Kloda Simona i njegovog romana „Vetar“, kao psihološki minucioznog načina da se otkrija sasvim obična a sasvim dramatična priča ljudske sudbine… oni su me utvrdili u ideji da se bavim pripovedanjem.
Kasnije, odabravši da umesto književnosti studiram dramaturgiju na FDU u Beogradu jer sam znao da se tu odmah piše, pripoveda a tek onda teoretiše, samo me je utvrdilo u ideji da je pripovedanje (u bilo kom mediju) ono što me zaista i jedino interesuje u životu.
Kako pristupaš procesu istraživanja za tvoje knjige?
Za za sada 19 objavljenih romana, ovako post-festum, mogu da utvrdim da se često bavim para-istorijskim temama. Opet, po onoj Aristotelovoj sentenci da pripovedač treba da govori o stvarima koje „su se mogle desiti, po nužnosti ili verovatnosti“ a ne onim koje su se istorijski stvarno (!?) dogodile. Dakle, morate biti ubedljivi u ekspoziciji istorijske građe u takvim slučajevima.
Moja istraživanja su pedantna i detaljna ali ja, kao pisac, tražim gde su „rupe“, „slepe mrlje“, „nedovoljno objašnjeni pojmovi“. Tu ja tražim svoje stvaralačke sokove, ono o čemu ću zaista pisati. To govorim i studentima kojima predajem Kreativno pisanje ili Dramaturgiju: morate pronaći šav koji štrči u zvaničnoj verziji, jer ćete u pronaći čoveka sazdanog od bolova, iskušenja, sumnji, nesreće… i tu tražiti svoju verziju. Možda mi je najteže bilo u pedagoškom smislu kad sam predavao studentkinjama umetnosti u Emiratima – gde sam proveo nekoliko godina – da ih ohrabrim da pronađu krik, vrisak, nedoslednost u ponašanju istorijske ili sasvim fikcionalne ličnosti. To je mnogo zatvoreniji svet od našeg.
Pisac, dakle, ne piše za istoričara ili studenta istorije ali mora biti precizan, utemeljen. Mora posmatrati i poznavati detalj.
Koji savet bi dao piscima koji se pripremaju za svoje prvo objavljivanje?
Nekolike stvari:
- a) nikada ne razmišljate o onome što je u književnosti trenutno popularno ili traženo. Izaberite svoju temu, svoj stil, svoj glas. Tako nećete biti trabant mode i majstor oponašanja. Mi smo sazdani od trauma i ožiljaka. Oni su lični i kod svakoga drugačiji. O tome treba da pišete.
- b) govorite o sebi ali na način (preko likova) koji će biti dovoljno univerzalni, koji neće biti samo „vi“. Pisanje nije auto-psihoterapija, nije tretman, ono postoji zbog čitalaca, oni moraju da se prepoznaju delom u likovima a ne da prepoznaju vas.
- c) svaki autor u svoj prvi roman unosi sve što misli i zna o svetu i sebi. Prvi mačići se bacaju u vodu. To sam i sam uradio ispisujući „Sakaćenje Romana“ (Prosveta, 1995). Problem će vam biti drugi roman. Najveći problem treći. Tada, ili izgrađujete svoj stil ili propadate i više nikada nećete imati novu šansu da ga izgradite.
- d) ne zaboravite na čulnost. Čitalac, zapravo, ne želi da dobije informaciju o događaju. On želi da dobije čulni opis događaja, traume, muke. On se tek tada prepoznaje. Bez tog prepoznavanja neće uživati u vašem romanu. Obratite pažnju na to. Ne stidite se. Otkrijte sve, ma koliko loše po vas lično to bilo. Od toga se sastoji književnost.
Kako održavaš motivaciju i inspiraciju tokom dužih perioda pisanja?
Kada pišete, pišite svaki dan po malo. Ponovo. Svaki dan. Pomalo. Mozak je mišić. Morate da budete u treningu. Kada pišete. Poput sportiste.
Svaki pisac zna da će pred belinom papira svakog novog dana osećati istu nelagodu ili čak strah – kako dalje nastaviti, da li će imati neophodno nadahnuće za naredni nivo kreacije? Svaki čovek ume da osmisli neko priču ili da bude inspirisan nekim događajem, drugim (tuđim) tekstom ili drugim (tuđim) umetničkim opusom. Ali profesionalni pisac se razlikuje od amatera upravo u domenu nadahnuća – on, naime, „mora“ da ga proizvede (nadahnuće), ili dovede sebe do toga da ga iznova oseti svakog svog radnog (kreativnog) dana. Mnogi pisci govore da oni pišu pisanja radi i da je objavljivanje literarnog dela svojevrsna egzekucija, „mala sahrana“ teksta koji, u tom trenutku, prestaje da bude njihov, postaje petrifikovan (okamenjen), neizmenljiv i od tog trenutka pripada više izdavaču i čitaocima nego njemu samom. Nadahnuće je, dakle, strast prema tekstu i volja za njegovim daljim jezičkim uobličavanjem koja mora postojati i trajati sve dok delo nije završeno.
Kada je reč o teoriji nadahnuća, možemo razlikovati tri osnovna pogleda na ovu kategoriju kreativnog pisanja – antički, renesansni i klasicistički pogled na tu temu. Antički pogled se više oslanja na složenicu Poeta Vates – „misterija nadahnuća“. U tome se slažu i renesansni stvaraoci, budući da su postulati antičke estetike na neki način iznova „pronađeni“ u doba renesanse. S druge strane, klasicizam i racionalizam u umetnosti doneće termin Poeta Faber – „pesnička veština“, u kojoj nadahnuće zauzima malu ili, pak, nikakvu ulogu.
Na koji način razvijaš radnju i fabulu u svojim delima?
Sistem odnosa između čitaoca i objekta posmatranja (čitanja) označava se pojmom fokalizacija. Subjekat fokalizacije je izvedenica sa nazivom fokalizator, čija se uloga menja s obzirom na to da li se poklapa sa pripovedačem ili likom i onda se govori se o eksternom i internom fokalizatoru. Fokalizovani objekat je predmet, lice, okolina koja se posmatra iz određene perspektive pripovedača ili osamostaljene ličnosti.
Kada je reč o fokalizaciji nužno je, dakle, dvojiti s kim se to čitalac „slaže“ (mišljenje mu se poklapa, dodiruje, potvrđuje ono što je pročitano) – s literarnim likom ili s autorom. Ukoliko je ovo drugo u pitanju, onda je reč o eksternoj fokalizaciji i čitalac „primećuje“ autorsku itendaciju pripovedača.
Mnogi termini postoje odavno i bez njih je nemoguće tumačiti ne samo roman, već uopšte prozna dela. To su, između ostalih, termini: književni lik, sadržaj, prozni ritam, motiv, događaj, vreme, prostor, hronotop… Među njima poseban značaj imaju dva: fabula i priča (kako taj termin najčešće imenuju evroatlanski teoretičari književnosti) ili siže (u terminologiji ruskih stručnjaka istog profila). Važnost tih termina za razumevanje proznih oblika u tome je što oni počivaju na pretpostavci o postojanju proznog dela čija je suština priča i pričanje…
U delu ta dva elementa su nedeljivi, kao i sve ono što im se pripisuje kao svojstvo ili kao niže jedinice strukture. Reč fabula, pored svih drugih značenja koje je u toku vremena imala, znači i samu priču i ona jeste jedna vrsta priče u delu. I to baš ona koja čini njegov kostur i pokazuje razvoj događaja i radnji u romanu u njihovom uzročno-posledičnom redosledu. U scenaristici, odnosno filmskoj dramaturgiji, fabula se označava i terminima Story ili Outline i određuje „ono o čemu se pripoveda“ ali i „ono o čemu se radi u priči“.
S druge strane, ritam pripovedanja, kako u proznom tako i u dramskom delu ili filmskoj priči, je „kadenca“ – ustanovljena, organizovana, dosledna i u svojoj konzistentnosti (doslednosti) „kontrolisana brzina pripovedanja“. Tempo pripovedanja, kao naratološka kategorija, nije u suprotnosti s ritmom pripovedanja. Tempo u literarnom delu je takođe ustanovljena, organizovana i kontrolisana ali „trenutna i vremenski limitirana promena ritma“ pripovedanja. U određenim pasažima, delovima, sekvencama, pričama u priči, pisac – na prvi pogled – menja brzinu (naglašavamo na prvi pogled ritam a zapravo on menja tempo) pripovedanja kako bi svoje delo učinio uzbudljivijim, prijemčivijim, na tren „neuhvatljivijim“ za čitaoca. Bilo da želi da se čitalac/recepcijent na trenutak „odmori“ pre nego što nastupe drastični događaji, bilo da je reč o onome što bismo kolokvijalno nazvali „zatišjem pred buru“. Buru u pripovedanju, dakako. Pripovedač se, međutim, ubrzo vraća na ustaljeni ritam pripovedanja i smiruje „uzbuđenje“ (u scenarističkoj terminologiji bi rekli Suspens) koje je, promenom tempa, namerno izazvao kod čitaoca.
Napomenuću i to da, za razliku od drame, u savremenoj prozi postoji i svojevrsno „opiranje“ linearnom pripovedanju (od tačke „A“ do tačke „B“, od početka do kraja dela). Često se koriste takozvane ahronije u pripovedanju. Šta je ahronija? Najjednostavnije rečeno, to je odstupanje od prirodne hronologije u pripovedanju. Pisac „skače“ u prošlost kako bi osvetlio određeno ponašanje, motivacioni sklop ili događaj o kome je reč, ili, pak, u budućnost, kako bi nam osvetlio razloge određenog ponašanja lika u (pripovedanoj) „sadašnjosti“. Ukoliko je reč o skoku u nazad, onda govorimo o kategoriji retroverzije (u filmskoj poetici bi rekli flešbek – „skok u nazad“), ukoliko se odlazi u budućnost, koja se pred recepcijentom/čitaocem još uvek nije odigrala ali je izvesno da će se odigrati, govorimo o anticipaciji (u filmskoj poetici bi rekli flešforvard – „skok u napred“). Ahronija je, zato, još jedan od vidova promene tempa u okviru pripovedalačkog ritma.
Koliko je, po tvom mišljenju, važno kreativno pisanje u savremenom obrazovanju i profesionalnom razvoju pisaca? Smatraš li da formalni kursevi i radionice kreativnog pisanja mogu značajno unaprediti veštine pisanja?
Svake godine održavam radionice Kreativnog pisanja. U ovom trenutku dve: jednu u Biblioteci grada Beograda, jednu na Molen akademiji za permanentno usavršavanje. One pomažu budućem piscu da preskoči prepreke i dileme. One ne mogu da naprave pisca. Pripovedača mogu da naprave samo roditelji i Bog.
Ali, radionice mogu da mu pomognu. Biblioteka grada Beograda objavila je nedavno moju knjigu „Napisati roman!“. To je udžbenik za moj trening pripovedalaštva. Za moj metod. Nije jedini. Ali postoji. I daje rezultate.
Za pisanje, osim dara, potrebno imati i nadahnuće i, iznad svega, potrebu da se autor iskaže tekstom. Odnosno, da tekstom, kroz upotrebu sopstvene mašte i u skladu sa sopstvenim stvaralačkim mogućnostima saopšti određenu poruku na indirektan, latentan način, dakle da komunicira sa svojim čitaocem ali ne neposredno, onako kako se to čini u novinskom tekstu, članku, izveštaju ili reportaži. Uprkos mnogobrojnim pokušajima teoretičara da naprave krute podele na ovu ili onu vrstu književnosti (držeći se prvenstveno određenja književnih rodova), s pravom možemo konstatovati da dobro literarno delo ima hiljadu i jednu manu a da loša literatura ima samo jednu manu – to što je loša. Još u 19. veku, ruski dramatičar Aleksandar Ostrovski tvrdi da je, da parafraziram njegove reči, umetnost prvenstveno pitanje osećanje za meru.
Čak i ako uzmemo u obzir mnoga opšta mesta i romansiranu predstavu posla pisca koju nam nameće svakodnevnoj komunikaciji i mnogobrojna medija: da je reč o usamljenicima koji naprosto nisu sposobni da direktno komuniciraju s drugim živim bićima, da je pisanje duhovna delatnost koju okružuju mistička stanja i raspoloženja… – moramo zapaziti da savremeni pisac itekako ume i želi da posredstvom svog teksta komunicira sa spoljnim svetom. Ali na način koji je pre alegorijski ili metaforičan a nikako direktan. Dakle, na onaj način koji se u samoj svojoj suštini razlikuje od žurnalističkog ili novinarskog načina komunikacije putem teksta. Tek u tom i takvom svetlu možemo konstatovati da je kreativno pisanje nešto što, bilo da smo pisac ili čitalac, hrani naše duhovne i duševne a ne ponajviše kognitivne (saznajne) potrebe. Naravno i njih, ali prvenstveno estetske potrebe.
Da li bi mogao da podeliš sa čitaocima jedan pasus iz tvoje knjige koji ti je posebno drag?
Koji bi to pravi zanatlija, ili makar pripovedač koji voli svoj posao – kakvi god da su rezultati tog posla – odoleo ovakvom izazovu u vašem pitanju!? Evo odlomka iz mog najnovijeg romana „Krotitelji vremena“ (Laguna, 2023) koji sada kreće u putovanje II izdanja:
Zaista, kada su u devet i petnaest te noći Beti i Konstantin ušli u “Orfeum” časovničar je ostao bez daha. U taj klub zatvorenog tipa koji je postojao nešto manje od dve godine stupio je nekoliko dana po otvaranju i od tada, sticajem okolnosti, nikada više. Sve do ove večeri. Sada je to već bila vodeća institucija u žanru provokativnih noćnih klubova u Beogradu.
Bogata banaćanska porodica Popov koja je svoje bogatstvo stekla trgovačkim špekulacijama u Dubrovniku, gde su se preselili iz Novog Miloševa, kupila je najpre jedan salonski stan u Beogradu. Potom je još jedan stan do ovoga kupio Milorad Popov za svog sina Dušana koji je bio na studijama u Frajburgu. Ideju da od dva spojena salonska stana napravi noćni klub dobio je stariji sin Milorada Popova, Mihajlo, kada su roditelji – koji su poslednjih godina živeli u pravom malom dvorcu nadomak Titela – odlučili da stanove daju u rentu dok porodica ponovo ne bude na okupu.
Pričalo se po čaršiji da je nakon samo godinu dana poslovanja “Orfeuma” Mihajlo kupio i dva stana ispod kako bi minimizirao problem buke koja je smetala komšijama. Tako je na uglu ulice koja je već dve godine nosila ime Francuska, iako su je svi zvali njenim starim imenom Pozorišna i ulice Braće Jugovića, u šestospratnici izgrađenoj u savremenom Londonskom poš stilu svoje goste četiri puta nedeljno primao diskretni klub, u koji se ulazilo odmah po izlasku iz luksuznog lifta od kovanog gvožđa i mahagonija, ukrašenog biljurnim ogledalom i malom tapaciranom klupicom za umorne.
Osam soba koje su predstavljale prostore za uživanje bile su tematski uređene i shodno tome nazvane: Arabijska, Pariska, Indijska, Egipatska i Amerikanska a dve najveće i međusobno gotovo nedeljive su predstavljale mali teatar sa uzdignutom binom. U svakoj prostoriji je postojao manji ili veći šank sa luksuznim pićima a konobari su bili u odabarnim kostimima u zavisnosti od geografske teme prostorije u kojoj su služili.
Kada su Konstantin i Beti, u pratnji njene prijateljice Milice Astanasijević i njenog verenika Bruna Rašpica, mladog arhitekte specijalizovanog za železničke mostove i industrijska postrojenja koga su zvali Mali Ajfel, ušli u “Orfeum” u njemu je pir već bio blizu vrhunca. Živi džez bend čiju poziciju nisu odmah mogli da uoče u gužvi dovodio je muzičku partituru do usijanja a prelepi ženski glas je visokim tonovima pevao refren francuske šansone.
La chapelle au clair de lune
Où j’ai tant rêvé de vous
Attendant l’heure opportune…
Ipak, to je bilo zapažanje samo na prvi pogled: vrhunac nije bio neki jedinstven momenat u ovakvoj vrsti kluba već se sastojao od niza pojedinačnih klimaksa a bilo ih je ispresecanih i paralelnih poput vremenskih i kosmičkih zona u Ribićevićevim astronomarijumima.
U klubu je u tom trenutku bilo pedesetak ljudi, elegantih muškaraca u mnogo većem broju nego žena ali jednim pogledom se moglo videti:
…kako se u Afričkoj sobi, u kojoj su od četri poslužitelja sa fesovima i u marokanskim belim muškim suknjama trojica bili pravi pravcati crnci, toči apsint iz jedne džinovske zelene boce veličine ming vaze sa sve kašikama koje su u svom duplom podestu imale minijaturne gorionike sa ugarcima na kojima se topio šećer…
De nos rendez-vous
Garde nos amours encloses
Et je reviens tendrement
Près d’elle parmi les roses
Inlassablement…
…kako se jedan visok ali izuzetno mršav, plavokosi muškarac, androgenog izgleda da bi lako mogao biti zamenjen za devojku stastveno ljubi sa onižom crnkom s bubi frizurom, u širokom dovratku između Afričke i Pariske sobe…
…kako se u ovoj drugoj sobi kocka va bank za ruletom u čijoj je sredini stajala minijatura Ajfelove kule dok su se oko brojeva koji su igrali pred njihovim zakrvavljenim očima tiskalo sedam starijih muškaraca u frakovima, gojaznih na identičan način tako da su izgledali kao braća blizanci koji se razlikuju samo po boji brkova…
…kako je u Indijskoj sobi grupa gostiju bila okupljena oko visokog čoveka sa smešnim, tankim brkovima u iznošenom odelu koji je u ruci držao drvenog lutka obučenog u daleko elegantnije odelo na pruge, s minijaturnim žirado šeširom i drskom mangupskom grimasom na svom drvenom licu te je trbuhozborac imitirao glas pevačice koja je nastupala u binskoj sali i pokretao mehanička smicajuća usta lutana…
Quand les fleurs seront fanées
Et quand l’orgue sera sourd
La chapelle abandonnée
Moi je reviendrai toujours…
…kako su se dvokrilna vrata Amerikanske sobe naglo zatvarala, pokretana nevidljivim rukama da bi se ono što se u njoj dešavalo sakrilo od nepoželjnih pogleda, ali je Kosta sekund pre zatvaranja mogao da ugleda: obnažene ženske grudi, kolena neke druge žene, flašu remi martela koja se prazna kotrljala niz parket, ramena i ruku jedne muške osobe koja je skidala sako i par bivoljih rogova na frontalnom zidu…
…a potom su se progurali do ogromnog binskog salona gde je bila najveća koncentracija gostiju, parfema, alkoholnog znoja i elegantnih kostima, sve to uvijeno u glasnu muziku i mrenu ljudskih glasova.
Na bini je bilo četvoro džez muzičara od kojih su neki bili poznati Konstantinu iz drugih klubova koje je posećivao ali je scenom, kako pojavom tako i glasom dominirala Kristin Kotlej, džez pevačica pristigla pre dva meseca direktno iz pariskog kluba “Vandom” kako bi nastupala po probranim mestima za bogatu klijentelu širom Balkana. Ispod u svetloplavo ofarbane bubi frizure izvirivale su nemirne crne oči i drska gornja usna koja je drhtala kao tokom groznici kada su joj usne, tokom instrumentala, mirovale. Finale šansone “La Chapelle au clair de Lune”, koju je u Francuskoj izvodila Lio Maržen doveo je do histeričnih suza tri potpuno pijane lepotice u prvom redu do praktikabla koji je označavao početak muzičke scene.
…La chapelle au clair de lune
N’a pas vu votre retour
Et je viens dans la nuit brune
Pleurer mon amour.
Nešto kasnije, Konstantin se po ko zna koji put tog dana zapitao šta se to desilo? Šta se to dogodilo da ga je napala ovolika tuga kada se u jedanaest i petnaest svojom voljom, zajedno sa Beti i još tri para popeo na šank binske sobe u “Orfeumu”, skinuo svoj sako, bacio ga na slobodnu barsku stolicu i počeo da igra fokstrot?
Nakon konjaka, viskija i burbona na red je došao šampanjac. Zadihani od plesa i alkohola, kada je atmosfera počela da jenjava i trubač počeo tužnu žalopojku na svom instrumentu, naslonjeni na ivicu šanka na kome su maločas tancovali šutirajući čaše i male sifone sa sodom, koliko su im samo noge letele amo-tamo, Beti se zagledala u Kostino nasmejano, mokro i pijano lice.
Biće da je iza mutnog pogleda ugledala nešto što je bilo još zamagljenije i mnogo starije od alkohola, nešto što će pre uočiti posmatrač nego imalac tog pogleda. Možda je Beti samo pokušavala da nazre da li Ribićević uopšte ima neku tajnu. Nije bila sigurna čak ni u to. A možda je samo pokušavala da dobije jasniji odgovor na pitanje ima li njena veza s njim ikakvu perspektivu.
– Dala bih deset zlatnih poluga, da ih imam, samo da saznam o čemu sada razmišljaš? – rekla je.
Bilo je nečeg zaista potresnog u njenom glasu i u toj sekundi kao da ju je po prvi put sagledao obučenu, tako je pred kraj svog pitanja zadrhtala.
– O mogućnosti razvlačenja vremenske niti i mogućnosti da čovek sazna sve o paralelnim vremenskim univerzumima, naravno – odgovorio je unapred pripremljenom, autoironičnom replikom koju je povremeno plasirao onim retkim ljudima koje je smatrao bliskim.
Slagao je Konstantin Ribićević svoju pratilju. Uopšte nije mislio o tome.
