Kroz prizmu Miodraga Stošića, svakodnevica postaje platno na kojem se razlivaju boje humora, satire, i dubokog ljudskog razumevanja. Njegovo pero, vođeno istančanim osjećajem za jezik i neiscrpnom maštom, oživljava priče koje istovremeno zabavljaju i provociraju misao. Stošić, majstor kratke forme, prepliće realnost i fikciju, pozivajući čitaoce na putovanje kroz slojevite svetove svojih dela, gde se svaki lik, scena, i dijalog čini kao minuciozno izabrani komad mozaika. Njegova sposobnost da uhvati suštinu života, sa svim njegovim apsurdima i lepotama, čini ga ne samo hroničarem našeg vremena, već i mostograditeljem između čitalaca i neuhvatljivih istina koje prečesto ostaju neizrečene.
Miodraže, kako ti se dopada koncept Libruma?
„Librum“ ima veoma konkretan i jasan sajt, što je veliki plus. Centralna ideja – pomaganje ljudima da dođu do svoje knjige, da svoj mentalni materijal upakuju u knjigu – je zasta potrebna, jer sam i sam često nailazio na mnoge talentovane ljude koji prosto nemaju predstavu kako se objavljuje knjiga. Tako da ovakav paket ponude to lepo objašnjava ljudima, korak po korak.
Prelep je crtež na početnoj stranici sajta, sasvim u maniru Mome Kapora.
Mnogi će reći da ovakav sajt deluje kao nešto iz arsenala potrošačkog društva koje pisanje tretira kao robu. To naravno može ali ne mora da znači. Sve na posletku zavisi od osobe.
Sve u svemu voleo bih da sam imao nešto ovako kad sam bio na početku neke svoje književne epopeje. Sve najbolje!
Šta te je navelo da počneš sa pisanjem i koje su bile tvoje prve inspiracije?
Budući da sam veći deo detinjstva proveo kao antipatični debeli gmaz koga niko ne voli, bio sam prirodno introvertan i upućen na televiziju, muziku i pre svega književnost. Ioako nisam sledbenik teorije da se pisac rađa samo iz očaja, verujem da taj status daje odličan start.
Dakle, na pisanje me je navela potreba da se izrazim na jedini način na koji sam mogao. A u pisanju sam ostao jer sam se pre svega lično osećao dobro dok pišem a pojavili su se i ljudi kojima se to dopadalo. Tako da sam nastavio.
Moje inspiracije bile su, koliko knjige, toliko i biografije njihovih autora. Bukovski, Bajron, Rembo, Servanter, Karver su „živeli“ svoje knjige pa sam to poželeo da radim i ja.
Koje knjige smatraš ‘obaveznom lektirom’ za pisce i zašto?
„Don Kihot“ – prva ozbiljna knjiga koju sam pročitao. Na prvu loptu deluje kao tek još jedna uzbudljiva, avanturistička storija o vitezu i njegovim avanturama. U stvari je mnogo više – meta dekonstrukcija čitavog jednog žanra, ali i motiva kojima se taj žanr vekovima bavio. I naravno, Servantes demistifikuje i pisanje i uživanje u knjigama i postavlja pitanje – šta znači biti normalan?
„Starac i more“ – ova knjiga je klasični primer „novinarskog pisanja“, naravno za vreme u kojem je nastala. Kada se uporedi sa današnjim vremenom ovo nikako nije lako štivo, ali baš zato nudi idealnu meru jednostavnosti, pismenosti i onog najvažnijeg – načina da se ideja predstavi na zanimljiv način. A sama ideja i poruka su takve da rečeno jezikom kafane – dižu iz mrtvih.
„Slika Dorijana Greja“ – ako želite da vaše delo bude slojevito, vanremensko i interesantno do poslednje stranice, čitajte Oskara Vajlda. Ova knjiga je i satira i vivisekcija vremena u kojem je nastalo, čak i superherojski podložak, ostajući sve vreme večna priča o lepoti, mladosti i grehu. Trajaće koliko i mi.
„Foliranti“ – Momo Kapor je jedna od ličnosti koju sam najpre spoznao preko medija pa se tek onda „preselio“ u knjige. Za divno čudo, bio je jednako zanimljiv i u knjigama i na televiziji, kao i u kolumnama „Politike“. Dokaz je da humor i drama mogu itekako da idu zajedno. Čitajući ga učio sam da je tema za pisanje svuda. I da apsolutno sve može da se opiše na zanimljiv način. Treba samo naći pravi ugao posmatranja. I naravno, popiti lozu.
„Fantom u operi“ – o ovoj knjizi najbolje govori njena sveprisutnost danas. Prosto nema sadržaja u kojem se ne rabi junak (motiv) ove knjige. Čini mi se da je Leruov Fanton praotac, ozbiljna verzija svih onih prosjaka lepote i antijunaka današnjice. Meni je lično pokazao još nešto – kako se oseća umetnik koji stvara a koji nema načina da svetu pokaže svoje delo jer je unapred osuđen svojom pojavom.
„Epruveto, srećan ti 8.mart“ – u pitanju je knjiga nastala u izdanju „Bografita“, kao papirna zbirka najboljeg radijskog materijala kultne emisije Darka Kocjana „Oblak u bermudama“. Za nekog poput mene, ko je oduvek naginjao ka satiri i humoru, ova knjiga (kao i nekoliko kasniji, nastalih na isti način) bila je Biblija.
Koje su bile najveće prepreke na tvom putu do objavljivanja knjige i kako si ih prevazišao?
Iako nisam previše star, pripadam generacijama koje su na knjige gledale kao na doktorat, a kada na ulici sretnemo pisca izgledalo nam je kao da hoda spomenik. Tako da su moje „prepreke“ bile moj perfekcionizam i velika doza samokritike.
No, vrlo brzo, sa razvojem digitalne štampe i porastom broja izdavačkih kuća sve se promenilo, tako da smo došli u situaciju, već krajem prve decenije 21.veka, da svako sa 300 evra u džepu može da objavi knjigu.
Stoga, ja nisam imao previše problema da dođem do štampanog izdanja. Moji problemi su bili (i ostali) vezani za sve ono što dolazi posle: marketing, promocije, predstavljanje knjige svetu koji jednim delom nema interesovanja za kulturu, a drugim se zanima samo za knjige velikih izdavača.
Borio sam se kako sam umeo i znao, pristajao na promocije gde god i kad god, zanemarujući zaradu.
Kako održavaš motivaciju i inspiraciju tokom dužih perioda pisanja?
To što nisam uspešan pisac, u komercijalnom smislu, daje mi privilegiju da pišem samo onda kada mogu i želim. Mislim da nije moguće naterati sebe na pisanje kada inspiracije nema, ali ni druga krajnost – čekanje idelanih uslova – nije dobro. Eto, neka savet bude neko srednje rešenje. Da pisac uvek bude tu negde blizu tastature, ali i mentalno, blizu pisanja. Čak i kad je na mentalnom odmoru.
Kako pristupaš izradi likova u svojim delima?
Likovi su veoma važni jer su oni „manekeni“ ideja koje želimo da predstavimo. Oni moraju da budu postavjeni istinito, u smislu toga da su logični u odnosu na književni univerzum koji pravim. Dakle, kada čitalac uplovi u svet koji sam napisao, očekuje junaka koji će se ponašati logično u tom svetu. Bez obzira da li je u pitanju neka životna priča, horor ili SF.
U kreiranju likova polazim često od ljudi iz realnog života i onda ih prilagođavam radnji koju želim da predstavim kroz njih. Iako su oni fikcija, tretiram ih kao logična bića koja se ponašaju u skladu sa svojim osobinama.
Lik ne mora da bude složen da bi bio uverljiv. On samo mora da bude predstavljen kroz vrlo važne osobine koje ga ključno definišu i čine markantnim.
Postoji li određena tema ili pitanje koje vas konstantno privlači u vašem pisanju?
Rekao bih da je moja konstatna tema ljudska nesposobnost da prihvati realnost života i brojni konstrukti koji nastaju usled te nemogućnosti.
Da li biste mogli podeliti sa nama jedan pasus iz vaše knjige koji vam je posebno drag?
„Neko je obrisao graške znoja sa mog čela. Trgnuo sam se. Bio je to rep crne mačke iz apartmana. Gledala me je pravo u oči. Bez straha.
Možda ne razumem šta hoće da mi kaže. Možda ja negde duboko u sebi imam njenu izgubljenu cipelicu? Možda ja nikad nisam umeo da volim?
Podigao sam je i stavio na svoje gole grudi. Zatvorio sam oči.
Ubrzo sam osetio njene kandže. „
