U svetu književnosti, gde se tradicija i inovacija često prepliću, retki su pisci koji uspevaju da stvore dela koja istovremeno odražavaju duboko poštovanje prema prošlosti i živo interesovanje za sadašnjost. Luka Tripković, umetnik čija karijera obuhvata filozofiju i slikarstvo, a zatim se produbljuje u literarne dubine, upravo predstavlja jedan od tih retkih glasova. Njegov roman “Osmeh pod gorom maslinovom” ne samo da je osvojio srca kritike i čitalaca, već je postavio i visoke standarde za savremenu srpsku književnost.
Njegovo delo, koje se odlikuje složenim narativima i bogatim karakterizacijama, pruža uvid u kompleksnost ljudskog iskustva i društvene realnosti. U razgovoru sa Lukom Tripkovićem, zavirujemo u um umetnika koji bez straha istražuje granice književnosti, razotkrivajući kako se suočava sa izazovima savremenog izdavaštva, šta ga inspiriše da piše i kako vidi budućnost književnosti. Ovaj intervju je prilika da se bolje upoznamo sa autorom čija dela postavljaju pitanja i nude uvide koji su istovremeno duboko lični i univerzalno relevantni.
Luka, kako ti se dopada koncept Libruma?
Čini mi se da je, u vreme kada izdavaštvo i mediji postaju isključivo tržišno orijentisani i kada uredništvo, uz par retkih izuzetaka, više ne postoji, otvaranje mogućnosti da se van tradicionalnih kanala iskorači na književnu scenu blagorodno. Logika je jasna – ako od književnosti ne možete da zaradite (a ne možete) onda se barem potrudite da vaša knjiga bude što bolja u književnom smislu. Trendovi i pesudoestradni stvaraoci donose novac samo izdavačima, a književnost bi trebalo da pledira da nadživi epohu.
Šta te je navelo da počneš sa pisanjem i koje su bile tvoje prve inspiracije?
Pisanje mi je došlo kao terapije i izgon iz agonije u koju sam upao tokom doktorskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti. Naprosto, imao sam blokadu koju nisam umeo da probijem, ali sam nešto morao da radim, pa baš u tom trenutku sam ekstenzivno čitao o Španskom građanskom ratu pa mi je palo napamet da obradim tu temu kroz fikciju. Isprva je to bila puka rekreacija, ali se potom, nakon što sam rukopis poslao svom mentoru Mileti Prodanoviću (takođe slikaru i piscu), ispostavilo da sam na tragu nečega što bi moglo da zavredi objavljivanje. Taj roman se kasnije našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu i tako sam se, maltene iz nehata, našao u svetu književnosti kao stvaralac.
Koje knjige smatraš ‘obaveznom lektirom’ za pisce i zašto?
Ne bih umeo da razdvojim književnost na onu za pisce i onu za „obične „ čitaoce, pa tako mogu da preporučim samo one knjige koje su na mene ostavile utisak. Uglavnom je to ono što bi moglo da se nazove „intelektualnom prozom“, budući da mi je važno da se tokom čitanja obrazujem. U tom smislu su na mene najviše uticali „Besnilo“ ili „Hodošašće Arsenija Njegovana“ Bporislava Pekića, zatim „Očevi i oci“ Slobodana Selenića i „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog. Što se stranih pisaca tiče, svakako bih morao da preporučim romane Umberta Eka i W.G. Zebalda, ali i da skrenem pažnju na talent i umeće Džonatana Frenzena. Od klasika, tu su Tomas Man sa „Doktorom Faustusom“ i Alber Kami, kome sam senedavno posle petnaestak godina vratio i uživao jednako kao kada sam bio maturant.
Kako pristupaš procesu istraživanja za tvoje knjige?
Imajući u vidu ovo što sam napisao u prethodnom odgovoru, za mene je istraživanje uzbudljivo gotovo kao. i samo pisanje. Najpre odaberem temu, zatim pokušam da pronađem knjige koje govore o toj temi. Kada sam pisao „Osmeh pod govorm maslinovom“ koji je smešten u Madrid, mesecima sam „tabanao“ kroz grad putem Gugl mapsa i upoređivao satelitske snimke sa arhivskim fotografijama. Kada sam istraživao virtuelnu stvarnost, metaverse i digitalnu forenziku za potrebe pisanja „Crne knjige“, morao sam da se upoznam sa stručnim aspektom ovog fenomena. Uživam u tome da pravim rodoslove likova, i da smišljam načine na koje mogu da opišem i dočaram njihove motive, komplekse ili vrednosti koje propagiraju. Trenutno radim na dva rukopisa – za jedan sam pregledao sve haške arhive i snimke suđenja, a za potrebe drugog iščitavam nekoliko hiljada stranica iz novije srpske istorije. U ovom potonjem istinski uživam.
Koje su bile najveće prepreke na tvom putu do objavljivanja knjige i kako si ih prevazišao?
Prvi rukopis sam završio 2016., sa nepunih 27 godina. Tada je bilo maltene nemoguće da skrenete pažnju nekom uredniku na debitantski rukopis, pa je jedina prilika bio konkurs za prvu knjigu „Matice srpske“. Imao sam sreću da kao pobednik tog konkursa sarađujem sa Vladislavom Gordić Petković, da me ubedi da pošaljem primerke romana za NIN-ovu nagradu, i da mi okolnost da se romana našao u užem izboru otvori vrata svih izdavačkih kuća.
Danas je situacija malo bolja, iako daleko od pristojne – ipak postoji veći broj izdavača, pa je mladom autoru kudikamo lakše da stupi u kontakt sa nekoliko izdavačkih kuća koje imaju urednike i književnost ne posmatraju isključivo kroz biznis plan.
Koji savet bi dao piscima koji se pripremaju za svoje prvo objavljivanje?
Nađite dobrog čitaoca, idealno poznanika ili prijatelja iz sveta književnosti, i zahtevajte od njega da bude brutalan prema rukopisu. Imao sam sreću da zloupotrebim poznanstvo sa nekim od članova NIN-ovog žirija i da mi čitaju romane u rukopisu. To je stravično bolno, pogotovo kada je tekst svež, pa niste u stanju da ga sagledate sa distance, ali je i neophodno za kvalitet rukopisa. Meni se dogodilo da odustanem od završenog romana posle jedne ovakve intervencije, koju u to vreme nisam mogao da razumem, ali sam posle desetak dana strašnog besa smogao snage da pogledam roman tuđim očima i da shvatim da u njemu nema nikakve književne vrednosti. U likovnim umetnostima postoji maksima da je brisanje najvažniji deo crtanja – čini mi se da bi isto to moglo da se primeni i na književnost.
Kako održavaš motivaciju i inspiraciju tokom dužih perioda pisanja?
Pokušavam da pisanje posmatram kao posao. Odvojim nekoliko sati dnevno, bilo za istraživanje ili za pisanje, i pokušavam da se držim zadatog rasporeda. Ako na nekom mestu stanete, pa ne znate šta dalje, iskoristite taj dan za peglanje stila u delovima koje ste prethodno napisali i tako ćete izbeći „prazan hod“ i zadržati rutinu.
Kako se nosiš sa blokadom pisca i koje tehnike koristiš da prevaziđeš ovaj period?
Pišem besomučno, Kao što sam već rekao, ako pišem bezvredne stvari onda ih samo sklonim u poseban folder koji zovem „škart“. Međutim, često se i među tih stranicama provuče pasus koji je vredan razmatranja, vraćanja i daljeg razvijanja, tako da je moja preporuka da se nikada ne očajava već da se ta famozna blokada prihvati kao sasvim uobičajena stvar. Pomenuti Umberto Eko je za gotovo devedeset godina života, kao materijalno obezbeđen čovek koji je mogao da se posveti pisanju i da od njega zarađuje, za života napisao „svega“ sedam romana. Nigde ne treba žuriti.
Kako pristupaš izradi likova u svojim delima?
Pronalazim ih u životu. Njihove navike, način govora, gestove. Zatim izrađujem rodoslove, biografije i sve one sitne pojedinosti koje posredno ili neposredno utiču na njihove živote. Neretko razvijem čitav mali univerzum porodica mojih likova, a za roman iskoristim samo onaj deo za koji procenim da može da bude u službi teksta.
Da li postoji knjiga ili autor koji te je posebno inspirisao u tvojoj karijeri? Kako?
Ne bih mogao nikoga da izdvojim, sem da citiram samog sebe i da izgovorim isto ono što sam rekao prilikom pitanja o obaveznoj lektiri.
Na koji način razvijaš radnju i fabulu u svojim delima?
Volim poliperspektivnost, jer me sve vreme zanima pitanje istinitosti nekih događaja i različitih percepcija, tako da se trudim da u romanima imam nekoliko fabula koje teku paralelno, da bi se tek na kraju isprepletale i donele razjašnjenje. Tako sam u prvom romanu ukrstio srdžbu junakinje iz madridskog građanskog sloja koja se susreće sa sovjetskim oficirom, nadu njene prijateljice da će pobeda republike doneti jednakost žena i muškaraca i očaj jugoslovenskog studenta koji od razaranje beži u dubine psihoanalize u nadi da će mu podsvest umiriti osećaj užasa u kom se našao.
U Crnoj knjizi se preklapaju priče seksualnih radnica iz Rumunije koje eksploatiše Zapad, službenice vlade koja neuspešno balansira između služenja autokratskoj vlasti i opštem dobru, njenog bivšeg ljubavnika, a sada stranog investitora koji je akademsku karijeru zamenio biznisom ne bi li zadivio roditelje i jednog izgubljenog mladića koji bežeći od stvarnog sveta ulazi u virtuelni da bi na kraju shvatio da među ljudskim tvorevinama nema značajne razlike.
Kako definišeš i koristiš siže u planiranju svojih dela?
Ne pišem siže. Počnem sa jednom temom ili fenomenom i jašem na talasu inspiracije dok se ne iscrpi. Kasnije se vraćam tom delu i gledam šta me je tu tačno „uhvatilo“, pa u skladu sa tim zapisujem ono što treba da se desi u narednim glavama i tako dođem do romana.
Postoji li određena tema ili pitanje koje te konstantno privlači u pisanju?
Istorija, uopšteno govoreći, ali nesumnjivo formiranje i propadanje građanskih klasa u međuratnoj i posleratnoj Srbiji. Mit o građanstvu i to koliko je delova tog mita utemeljeno u realnosti.
Koji su tvoji budući projekti? Možeš li nam dati uvid u ono što trenutno pišeš?
Napisao sam rukopis u formi podcasta u kom se intervjueru ispoveda ratni zločinac iz Bosne. Njegov glas je ajhmanovski, on je naprosto čovek koji je promenio sve tri strane u potrazi za savršenom masovnom grobnicom koju očajnički želi da projektuje. Iako je rukopis završen, nisam siguran da je spreman za objavljivanje, i sve više mi se čini da bi mnogo bolje funkcionisao kao drama, tako da trenutno čekam da sud o toj pretpostavci dobijem od osobe koja se tim bavi. Takođe, spremam roman – porodičnu sagu o tri porodice koje prolaze kroz Prvi i Drugi svetski rat, komunizam i devedesete godine i doživljavaju potpuno različite sudbine. Za sada imam nekoliko desetina stranica, budući da još uvek nisam završio istraživanje.
Možeš li opisati svoju saradnju s urednikom tokom procesa pisanja i objavljivanja knjige? Koliko je, po tvom mišljenju, urednik doprineo finalnom obliku dela?
Nisam imao priliku da sarađujem sa profesionalnim urednikom, što vidim kao veliki problem srpske književnosti.
Koliko je važno kreativno pisanje u savremenom obrazovanju i profesionalnom razvoju pisaca? Smatraš li da formalni kursevi i radionice kreativnog pisanja mogu značajno unaprediti veštine pisanja?
Znam da je važno – pogledajte samo spisak ljudi koji su nakon radionice koje vodi Zvonko Karanović stupili na književnu scenu, to je zaista impozantna grupa mladih i talentovanih ljudi. Sa druge strane, ja nikad ne bih pohađao radionice jer sam previše introvertan za tako nešto. Za mene pisanje jeste posao, ali i stravično intimna stvar i naprosto bih poludeo od anksioznosti ukoliko bih morao da delim rukopis u nastajanju sa grupom ljudi.
Da li bi mogao podeliti sa nama jedan pasus iz svoje knjige koji ti je posebno drag?
U pitanju je fragment kada David obilazi virtualni svet (metaverse) u koji je ušao u nameri da se skloni od odvratnosti svakodnevnice sa kojom se sreće u realnosti.
„Šetao je ka gradu diveći se dovitljivosti tvoraca ovog gigantskog softvera. Kapitalizam je zbilja najsavršeniji ljudski izum, ukoliko se savršenstvo shvati kao spremnost da se prilagodi podrazumevanoj projekciji osnovnih ljudskih osobina. On je posledica ljudskog razvoja. Nikako, i nikada: uzrok. Prihvata ljude onakve kakvi jesu; ne pokušava da ih prosvećuje, menja, obrazuje, usavršava. Naprosto im podilazi. A u tom podilaženju, kapitalizam nema ravnog takmaca. Sa svakom degeneracijom ljudskog roda, i on se transformiše i prilagođava. Nema velikih ideja. Nema ideja o društvu koje vodi računa o zdravlju zdravlja radi, već radi sposobnosti da se radni vek protegne na više od četiri decenije; nema ideja o učenju radi obrazovanja, već radi sticanja strogo uti- litarnih veština, čija je jedina svrha uvećanje profita, BDP-a, suficita i ostalih apstraktnih izmišljotina discipline koja pledira da se naziva naukom, a zapravo je veoma konfuzan filozofski sistem koji se brojevima, suštinski, samo poštapa.
Veličanstvena je sposobnost kapitala da se prilagodi narastajućim izazovima gubljenja radnih mesta usled pojave sve sofisticiranijih mašina za proizvodnju: istrebivši radničku klasu sa planete, kapital je došao na ideju da stvori novi svet sa beskrajno mnogo radnih mesta. Hilbertov hotel kao odredište prekarijata. Zaista, i istinski, genijalno.
Vratio se u realnost potpuno iznuren. Kada je uključio telefon, poruka ga je obavestila o pedeset četiri propuštena poziva sa tri broja. Nije mogao sada o tome da misli. Isključio je ton, uređaj priključio na punjač i legao da spava.“
