U vremenu kada se književnost suočava sa izazovima digitalne ere i sve većom konkurencijom u sferi zabave, retki su pisci koji uspevaju da zadrže pažnju čitalačke publike svojom originalnošću, dubinom i istraživačkim duhom. Jedan od takvih autora je svakako Igor Marojević, čije delo obiluje slojevitim narativima, izuzetnim karakterizacijama i temama koje provociraju duboko promišljanje. Njegova dela, koja obuhvataju romane, priče, eseje i drame, istražuju kompleksne odnose između pojedinca i društva, identiteta i istorijskog nasleđa, istovremeno postavljajući pitanja o moralu, ljubavi i čovečnosti.
Marojevićeva sposobnost da prenese čitaocima bogatstvo ljudskih iskustava, kroz prizmu istorije, kulture i ličnih sudbina, čini ga jednim od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Njegovo interesovanje za “ugroženost individualca agresivnim kolektivom” nije samo literarna tema; to je duboko usađen osjećaj za pravdu i razumijevanje ljudske psihe koji prožima njegovo stvaralaštvo. Kroz delo “Ostaci sveta”, koje je naišlo na široko priznanje kritike i osvojilo brojne nagrade, Marojević se istakao kao majstor narativa koji svojim jedinstvenim glasom i originalnim pristupom osvaja i najzahtevnije čitaoce.
Igore, kako ti se dopada koncept Libruma?
Ambiciozno je osmišljen, nadam se da ćete uspeti. Mnogo zavisi od sastava ekipe. S druge strane, po mom iskustvu malo je onih u Srbiji koji pišu a ne misle da su genijalni. Doduše ima ih, inače ne bih i sam povremeno popravljao rukopise za novčanu naknadu. Nadam se da ih je više nego po mom uvidu i iskustvu jer bi to značilo i više posla za vas i da je, što je svakako važnije, prosečna svest ovdašnjeg sveta koji se bavi pisanjem viša nego što mi se čini. U svakom slučaju, ukoliko vaša misija bude uspešna, to će doprineti jačanju lokalne samokritičke svesti pisaca i onih koji se tako osećaju kao i uvođenju kakvog-takvog filtriranja razularenog paraknjiževnog podsaveza.
Šta te je navelo da počneš sa pisanjem i koje su bile tvoje prve inspiracije?
Pisanjem sam počeo da se bavim s jedne strane stoga što mi je tuđa književnost dala odgovore na pitanja na koja prijatelji i stručnjaci nisu imali šta da mi kažu i s druge zato što sam imao neselektivno pamćenje pa sam pišući uspeo sebi da olakšam i donekle ga se rasteretim. Usput sam, na sreću ubrzo, shvatio da terapijski segment u toj raboti ne sme da prevagne, koliko god bio potreban kako bi nastala proza bila iskrena. U pojam inspiracije nikada nisam verovao, ali jesam u potrebu za iskazom i usavršavanjem.
Koje su bile najveće prepreke na tvom putu do objavljivanja knjige i kako si ih prevazišao?
Bar kad je o Srbiji reč, dugo nisam imao prepreka do izdavača. Srećom se još krajem prošlog stoleća vlasniku tada najjače izdavačke kuće u Srbiji, Stubovi kulture, dopalo moje prvo prozno delo, a kad sam, sredinom prve decenije dvadeset prvog, pozvan u Lagunu, procenio sam da će to biti gigant i u oblasti srpske književnosti i pristao sam. Imao sam prepreka kad sam želeo da dogovorim da svoje dve pentalogije, Beogradsko petoknjižje – sačinjeno od romana 24 zida, Tuđine, Parter i Roman o pijanstvima te zbirke priča Beograđanke – i Etnofikciju (romani Šnit, Žega, Majčina ruka, Ostaci sveta i Etno) objavim kao dva zamašna toma. Na kraju mi se pokazalo da se vrata otvaraju ako je čovek uporan i strpljiv.
Kako održavaš motivaciju i inspiraciju tokom dužih perioda pisanja?
Imam toliko toga u planu da napišem, da nemam problema ni sa motivacijom. Možda sam to postigao svakodnevnim pisanjem. Stvar je u praksi sličnoj sviranju žičanog instrumenta: ako to osoba ne čini dovoljno često, jagodice prstiju kojima drži žice omekšaju joj i bole je, čak i prokrvare. Sprečavam mentalno krvarenje svakodnevnim kontaktom s tekstom u nastajanju, makar takav kontakt trajao samo pola sata. Doduše, ponekad traje i petnaestruko više.
Kako pristupaš izradi likova u svojim delima?
Odustao sam od izrada i konstrukcija likova i sižea, imam osnovne ideje i u prvoj fazi pustim da od te zamisli spoj utrobe i prstiju učini svoje. Cerebralnosti dajem apsolutno preimućstvo tek tokom redigovanja teksta. Ispostavilo mi se da je u pisanju najvažnija spontanost, mada sam to naučio tek kad sam se gotovo sasvim posvetio tom poslu i skrajnuo uredničke i prevodilački.
Postoji li određena tema ili pitanje koje vas konstantno privlači u vašem pisanju?
Ugroženost individualca agresivnim kolektivom, bez obzira da li u savremenom miljeu – kao u Beogradskom petoknjižju – ili u ratno-istorijskom (kao u romanima Etnofikcije).
Da li bi mogao podeliti sa nama jedan pasus iz svoje knjige koji ti je posebno drag?
Čim je tog poslepodneva kroz prozor ugledao tri čoveka kako se približavaju njegovoj kući, Boris se preselio iz sobe u hodnik i stao pred špijunku. Kao što mu se maločas učinilo, među nezvanim posetiocima bio je i Đanluka Oksa, porno-glumac kratke kovrdžave kose koji je izbegao u Boku kotorsku zbog utaje poreza. Đanluka je još jedanput pokucao na vrata, a zatim se trojka okrenula. Napregavši se, Boris je među njima snimio i dugokosog, crnokosog čoveka, koji je ličio na nekog ko je rad da obmane kakvog plašljivog naivčinu. Taj je namah podsetio načitanoga Borisa na lik koji je – po Zalivskom nedeljniku – od 1994. bio čest predmet crnih hronika. Skoro sva evropska štampa nagađala je da dotični čovek prezimena Di Česko ili, može biti, Di Kješko, stoji iza osam ubistava počinjenih u Italiji, Estoniji i, možda, Kazahstanu. Argumenti za sumnjičenje tog nekadašnjeg šofera italijanske porno-zvezde Moane Poci, a već više godina njenog udovca i bogataša, jačali su sa sve većim brojem sudskih sporova koje je on rešio u svoju korist. Posle parnice u kojoj je pobedio njene roditelje i postao jedini naslednik prava na kopiranje lica i tela Moane Poci, dobio je po pet milijardi lira odštete od prehrambene kompanije Moana Burger i firme koja je štampala majice s likom njegove pokojne žene: oboje beše protivno zakonu o kopirajtu. Verovalo se da je udovac pak naredio likvidaciju onih prekršilaca istog zakona koji su plastičnom hirurgijom menjali lični opis prostitutki, u želji da udovolje brojnim mušterijama–obožavaocima Moane Poci. Četiri ženske žrtve zapanjujuće su ličile na Moanu. Od četiri muške žrtve, koji su i finansirali operacije, trojica su bili industrijalci, a jedan hirurg.
„Rat za čast Moane Poci“, knjiga priča Sve za lepotu, Dereta 2021.
