U vremenu kada se književna scena ubrzano menja, a izazovi sa kojima se suočavaju pisci postaju sve složeniji, razgovarali smo sa Goranom Skrobonjom, čijim delima se prožimaju tanani slojevi realnosti i fikcije. Rođen 1962. godine u Beogradu, Skrobonja već decenijama ostavlja neizbrisiv trag na polju fantastike, horora, i svega što leži između. Sa počecima koji sežu u rane devedesete, njegova književna putanja odražava duboku strast prema žanru, isprepletenost sa velikanima poput Klarka, Asimova, Herberta, i fascinaciju savremenim tokovima koju je podstakao Stiven King. Kroz ovo otvoreno i introspektivno razgovaranje, Skrobonja deli uvide o svom stvaralačkom procesu, inspiracijama, i težnji ka novim književnim horizontima, osvetljavajući pritom svoj pogled na Librum – koncept koji bi mogao redefinisati puteve neafirmisanih pisaca. Od klasične literature do digitalnog istraživanja, od samopublikovanja do saradnje s uglednim izdavačkim kućama, njegova priča nudi dragocenu perspektivu za sve one koji tragaju za sopstvenim glasom u beskrajnom svetu reči.
Gorane, kako ti se dopada koncept Libruma?
Zanimljiva ideja koja može da bude veoma korisna za neafirmisane pisce.
Šta te je navelo da počneš sa pisanjem i koje su bile tvoje prve inspiracije?
Bio sam veliki ljubitelj naučnofantastične književnosti – Klarkovih, Asimovljevih, Herbertovih i Bredberijevih romana i priča, a onda sam „otkrio“ Stivena Kinga i savremenu horor književnost. Poželeo sam da se i sâm oprobam u tome, i ostalo je, što se kaže, istorija.
Koje knjige smatraš ‘obaveznom lektirom’ za pisce i zašto?
Bilo šta od klasika – Dostojevski, Tolstoj, Hemingvej, Dikens. Za mene su vrlo inspirativna bila dela Orvela i Kurta Vonegata – „1984“, „Klanica 5“, ili Ijana Mekdonalda – „Bespuće“ ili „Brazil“…
Kako pristupaš procesu istraživanja za tvoje knjige?
Internet je znatno pojednostavio stvari. Ne smem ni da pomislim koliko su pisci ranije morali da troše energije i vremena kako bi pronašli izvore i podatke koji su im bili potrebni u bibliotekama ili arhivima. Da bi tekst – pogotovo ako sadrži istorijske elemente – bio ubedljiv (a bez toga ne može biti dobar), podaci i činjenice u njemu moraju biti tačne i proverljive. Dakle, mladi pisci, Gugl je vaš prijatelj. Recimo, kada sam pisao roman Sva Teslina deca, bio mi je potreban podatak koliko bi trajalo putovanje broda poput Titanika od Trsta pa do Hong Konga, i kuda bi ta plovidba morala sve da prođe. Naravno, mogao sam da bubnem otprilike, ali ako bih pogrešio, neko bi jamačno to mogao da ospori, a knjiga bi izgubila na ubedljivosti. I uspeo sam, posle malo surfovaja, da pronađem podatke o prosečnoj brzini Titanika i udaljenosti morskim putem (sa prolaskom kroz Suec, Crveno more, Indijski okean i Južno kinesko more), izračunao to i pridodao još nekoliko dana za pristajanje u par usputnih luka, te onda to upotrebio kao podatak u romanu. Mnogo je istraživanja bilo potrebno i za Čoveka koji je ubio Teslu, i za Firentinski dublet koji sam napisao zajedno s Ivanom Nešićem. Ali to istraživanje ume da bude veoma zanimljivo, i često vam daje nove upotrebljive ideje koje vam inače, bez njega, nikad ne bi ni pale na pamet.
Koje su bile najveće prepreke na tvom putu do objavljivanja knjige i kako si ih prevazišao?
Nije bilo prepreka, zato što sam prve svoje knjige (Nakot, Od šapata do vriska, Šilom u čelo) objavio kao samizdate. Bile su dovoljno neobične i zanimljive čitaocima tako da su stekle svojevrstan kultni status. Potom, kad je kod nas privatno izdavaštvo uzelo maha i kada sam počeo sa Lagunom da sarađujem kao prevodilac, ta izdavačka kuća je 2007. objavila moju treću zbirku, Tihi gradovi, i tako je to išlo…
Koji savet bi dao piscima koji se pripremaju za svoje prvo objavljivanje?
Imajte dovoljno samopouzdanja da ne pokleknete pred odbijanjem potencijalnih izdavača. Kod nas su etablirani izdavači bukvalno zatrpani rukopisima i urednici koji kod njih rade fizički ne mogu da postignu da pročitaju sve što stigne. Ako dovoljno verujete u svoje delo, možete ga prelomiti i pripremiti za štampu sami, a štamparske usluge danas nisu nedostižno skupe. Moja preporuka je da odštampate u nekoj dobroj štampariji digitalno mali tiraž (50-100) primeraka i onda pokušate da zainteresujete javnost za tu knjigu – preko medija, lokalnih biblioteka, blogova i vlogova, društvenih mreža. Ako je knjiga koju ste napisali (i odštampali) dovoljno dobra, pronaći će na kraju svog „pravog“ izdavača.
Kako održavaš motivaciju i inspiraciju tokom dužih perioda pisanja?
Prepustim inspiraciji da me nosi. Ako se priča i ja međusobno „pronađemo“, vreme samog pisanja prestaje da ima bilo kakav značaj. Jednostavno: ili je ta priča u tebi spremna da bude predstavljena svetu, ili nije. U prvom slučaju, nikakve dodatne motivacije nisu potrebne. U drugom, nikakve dodatne motivacije nisu delotvorne.
Kako se nosiš sa blokadom pisca i koje tehnike koristiš da prevaziđeš ovaj period?
Odavno sam naučio da ne vredi na silu pisati. Slagalica će se sklopiti kada bude vreme za to. To se oseti. I spisateljska blokada tada ne postoji. U vreme dok priča još nije dovoljno zrela, bolje je baviti se nečim drugim – recimo, prevođenjem…
Kako pristupaš izradi likova u svojim delima?
Svako ima neki svoj metod. Ja priču vidim najpre u „scenama“, interakcijama i dijalozima između aktera koji na početku imaju samo šture obrise. Potom, kako se priča razvija, oni postaju likovi „od krvi i mesa.“ Ako se vodi računa o nekim osnovnim logičnim pravilima (ako je lik sa sela, neće se u dijalogu ili toku misli izražavati kao akademik, ili obrnuto), uverljivi lik nije teško napisati. Često „pozajmljujem“ razne osobine, postupke ili frazeologiju od ljudi koje poznajem, pa ih kombinujem u nove likove tako da niko baš ne može do kraja da se u njima prepozna, ali im čitalac može verovati zbog toga što je način na koji se ponašaju preuzet iz života, iz iskustva.
Da li postoji knjiga ili autor koji te je posebno inspirisao/la u tvojoj karijeri? Kako?
Stiven King i roman To. Ova knjiga sadrži praktično sve što je King naučio o horor žanru do trenutka njenog pisanja, kao i o pisanju o svakodnevnim i uverljivim, upečatljivim likovima za koje može da veže čitaoca i potom manipuliše njegovim osećanjima i očekivanjima podvrgavajući te likove ekstremnim situacijama. Ako tokom čitanja zavoliš protagonistu neke knjige, piscu je onda lako da „ispritiska dugmiće“ i navede te na smeh, ushićenost, tugu, plač… Takvi pisci i takve knjige ostavljaju trajan utisak na svakog ko ih čita.
