Dejan Stojiljković, jedan od najčitanijih i najnagrađivanijih srpskih pisaca, poznat je po istorijskim romanima kao što su Konstantinovo raskršće, Duge noći i crne zastave, i Olujni bedem, kao i po scenarijima za serije poput Senke nad Balkanom. Dobitnik nagrada Miloš Crnjanski, Andrićeva nagrada i Zlatni hit-liber RTS-a, Stojiljković kombinuje temeljno istraživanje sa maštom, stvarajući slojevite narative koji balansiraju između faktografije i fikcije. U ovom intervjuu za Librum, deli svoja razmišljanja o pisanju, procesu stvaranja romana i izazovima sa kojima se suočavaju mladi pisci.
Librum: Šta te prvo inspiriše kada krećeš da pišeš novi roman – likovi, priča ili događaj?
Dejan Stojiljković: Ne verujem u inspiraciju, naročito kada je pisanje romana u pitanju. Možda to kod pesnika može tako, slušali smo svi romantične priče o tome kako su velike pesme nastale za pet minuta i da su napisane na salveti u nekoj kafani. Ali razgovarajući sa ozbiljnim pesnicima, Zvonkom Karanovićem, na primer, shvatio sam da ni pesme ne nastaju tako “preko kolena”. Potrebno je planiranje, postavka, precizna konstrukcija dela… Zato više verujem u ideje nego u tzv. “inspiraciju”. A ideja je već nešto sasvim drugo.
Librum: Kako izgleda tvoj proces građenja kostura romana pre nego što kreneš sa pisanjem knjige?
Dejan Stojiljković: To često zna da bude dug proces. Prvo podelim narativ na više činova, tri ili pet, onda to podelim na scene ili glave, onda pozicioniram likove, zatim napišem ukratko šta se događa u sceni, naravno, nijedna skica nije nikad savršena, pa se menja u toku samog procesa pisanja. Najdetaljniju skicu tj. kostur romana sam imao za roman o Branku Miljkoviću „Zvezda nad prazninom“ i to je knjiga sa kojom sam najviše zadovoljan kako je ispala.
Librum: Kada pišeš istorijske trilere, koliko se oslanjaš na istraživanje, a koliko na maštu?
Dejan Stojiljković: Istraživanje je temelj a mašta je nadogradnja. Ali često ide obrnuto, recimo, potrebno mi je da junaci budu na određenoj lokaciji u određeno vreme. U romanu „Serafim“ Nemanja Lukić ide na Island, kad sam odlučio da ga tamo “pošaljem” proučio sam potrebne stvari vezane za Island iz tog doba. I obično tada čovek naiđe na stvari koje su mu bile nepoznate pa inkorporira i to u narativ, na primer, nisam znao da je Island bio jedina zemlja u Drugom svetskom ratu okupirana od strane Saveznika, pa je i tome dat akcenat i učinilo celu tu epizodu atraktivnijom.
Librum: Kako pristupaš pisanju dijaloga? Koji je tvoj savet za autentične dijaloge?
Dejan Stojiljković: To je bar lako, dijalozi ne mogu da se izmisle jer su onda “drveni”. Dobar dijalog dolazi iz života, dakle, moj savet bi bio: živite život, upoznajte razne ljude, ulazite u interakciju sa njima, što neobičnije likove upoznate, to će vaši dijalozi biti bolji i živopisniji. Uzmimo kao primer Duška Kovačevića, on je sve te ljude koje je stavio u drame sreo nekad u životu… I Radovana Trećeg i Mirka Topalovića i Iliju Čvorovića… Takođe je važan odnos prema jeziku, a naš jezik ima toliko dijalekata i slengova da je vrlo zahvalan za oblikovanje dijaloga. Ukratko, moj savet za pisanje dijaloga bi bilo ono prastaro spisateljsko pravilo: “Prvo živi – pa onda piši”.
Librum: Kako si pristupio pisanju scenarija za „Senke nad Balkanom“? Šta je ključno u pisanju scenarija za TV seriju?
Dejan Stojiljković: To je bio timski rad. Već duže vreme u našoj filmskoj industriji se primenjuje holivudski princip “sobe pisaca”. Interakcija više ljudi koji “sklapaju” delo, tj, scenario za seriju ili film. To je dugotrajan i ponekad veoma naporan posao, ali ako je ekipa dobra, a naša ekipa to jeste bila, onda se rezultat vidi. Takođe je vrlo bitno “podeliti” zadatke. Tako sam ja u “Senkama” pisao Jatagan Malu, Vlada Kecmanović scene sa Mustafom Golubićem, dok su se drugi bavili njima bliskim likovima i temama… A Bjelogrlić sve to nadzirao i zanovetao.
Librum: Koje su ključne razlike između pisanja romana i scenarija?
Dejan Stojiljković: Scenario je, naprosto – roman bez didaskalija. Ključna razlika je što u scenariju morate da vodite računa o mnogih stvarima koje vas uopšte ne opterećuju tokom pisanja proze. Morate da pazite na dužinu jer je često već unapred određena minutaža, onda da pozicionirate likove ekonomično jer neki glumci znaju da budu baš skupi, naročito ako su plaćeni po danu snimanja, a najviše treba da vodite računa o produkcijskim uslovima. U smislu – da napišete scenu koju producent može sebi da priušti. Ne možete da se izapnete i napišete nešto na šta će otići pola budžeta serije. Generalno, scenario je mnogo više tehnička stvar od romana i zahteva pre svega zanatliju pa onda umetnika. Često ne zahteva umetnika uopšte. Zato volim da kažem da je scenario trećerazredna stvar u odnosu na roman i prozu generalno.
Librum: Kako balansiraš između faktografije i fikcije u istorijskim romanima?
Dejan Stojiljković: To se nameće samo od sebe. Negde treba više faktografije a negde više mašte. Ono što je važno jeste da pisca ne “ponese gradivo”. Početnici često prave grešku što, fascinirani materijalom koji imaju, krenu da pune narativ viškom istorije i podataka, u mnogim slučajevima je to čisto razmetanje u smislu “Hej, vidi šta ja sve znam!”. Andrić je vezano za to napisao u “Znakovima pored puta” da mlad pisac često zna da skoči visoko i pravi razne vratolomije, ali ga početnikom i amaterom čini to što – ne zna kad ne treba da skoči.
Librum: Šta bi poručio piscima početnicima koji se muče sa strukturom romana?
Dejan Stojiljković: Ako se muče – nek odmah batale pisanje. Ko ne uživa u procesu, ne treba time ni da se bavi.
Librum: Kako se nosiš sa kreativnim blokadama? Imaš li neki trik za ponovno pokretanje inspiracije?
Dejan Stojiljković: Nikad u životu nisam imao kreativnu blokadu.
Librum: Kada znaš da je rukopis završen i spreman za objavljivanje?
Dejan Stojiljković: Rukopis nikad nije završen. Uvek može nešto da se doda i oduzme, preradi… Svi mi, na ovaj ili onaj način, na tržište izbacujemo poluproizvod. Zato su pisci poput Andrića tako retki, ali i tako veliki. On je napisao dva savršena romana – „Na Drini ćuprija“ i „Prokleta avlija“. U tim knjigama nema ni reči viška, ni reči manjka. Mi, koji obitavamo u njegovoj senci, to teško da možemo da postignemo, ali možemo da težimo tom savršenstvu, da budemo njegovi dostoji učenici.
Librum: S obzirom na to da si i predavač kreativnog pisanja, ukratko, koje bi savete podelio piscima, početnicima, koji žele tek da objave svoj rukopis?
Dejan Stojiljković: Da ne žure. Prva knjiga je posebna jer se piše jednom u životu. Mnogi uspešni pisci su kasnije gorko zažalili što su žurili da objave prvu knjigu. Kao što znate, Andrić je za života zabranio da se štampa njegova prva knjiga „Ex Ponto“. A urnebesan je slučaj Nila Gejmena čija prva knjiga je bila o tada popularnom novoromantičarskom bendu Duran Duran. Čuo sam priču da i danas otkupljuje primerke te knjige. Gledam sad kako se početnici grabe da što pre odštampaju knjigu, ma gde, ma kako, pod bilo kojim uslovima – samo da izađe. Tu već vidite da među njima nema mnogo pisaca već osoba sa narcisoidnima kompleksima jer većina misle da kad objave knjigu, automatski su postali pisci. Nisi pisac, rođače, ma koliko se ti tripovao i ma koliko samizdat izdanja naštancovao. Književna afirmacija je dug proces, kao maraton, i većina ne stigne do cilja. Što je i normalno, jer je za to potreban talenat, a on je retka zverka.
Librum: Daj nam par domaćih i stranih romana koji bi bili neka vrsta lekcije, odnosno inspiracije mladima za pisanje?
Dejan Stojiljković: Gabrijel Garsija Markes – „Sto godina samoće“, Stiven King – „Isijavanje“, Nil Gejmen – „Američki bogovi“, Džozef Konrad – „Srce tame“, Ernest Hemingvej – „Starac i more“, Franc Kafka – „Proces“, Borislav Pekić – „Besnilo“, Dragoslav Mihailović – „Kad su cvetale tikve“, Goran Petrović – „Opsada crvke Svetog Spasa“, Vladimir Kecmanović – „ Top je bio vreo“, Vladimir Pištalo – „Tesla: Portret među maskama“, Aleksandar Tišma – „Upotreba čoveka“, Vladan Desnica „Proljeće Ivana Galeba“… Kao što vidite, dobar deo predloga su knjige koje se već nalaze u obaveznoj lektiri i misim da je to ključno. U smislu da neko ko ih nije pročitao naprosto nema šta da traži u pisanju i književnosti. A to je ujedno i najveći problem danas kada je naša književna scena u pitanju. Knjige bi da pišu ljudi koji ništa ne čitaju. Čak ni lektiru. Tu dolazimo do još jednog pravila pisanja: “Prvo čitaj – pa onda piši.” Uvek mi je bio fascinantan entuzijazam i bahata samouverenost mnogih početnika koji misle da ta faza čitanja u razvoju književnika može da se preskoči. Ali već sam pomenuo da mnogi uplovljavaju u umetničke vode iz čistog narcizma… Ti brodovi brzo potonu. I dobro je što je tako.
Librum: Više uživaš u pisanju scenarija ili knjige? I da li si možda razmišljao da se na kratko pojaviš nekad u nekoj ulozi?
Dejan Stojiljković: Svakako da više uživam u pisanju književnosti. Već sam naglasio da je scenario nižerazredna forma proznog izražavanja. Za mene je pisanje scenarija i dalje tezga. Što se tiče uloga, pojavio sam se u nekoliko epizoda serije „Žigosani u reketu“ a u seriji „Feliks“ sam delio kadar sa najvećim živim srpskim glumcem i mojim prijateljem Tihomirom Tikom Stanićem. Malo li je? Mogao sam i više, ali me nije zanimalo. U prvoj sezoni „Senki nad Balkanom“ Bjela je dao male uloge scenaristima, Danica Pajović je igrala službenicu u pošti a Vlada Kecmanović sudiju. Trebalo je i ja da igram nekog Jataganmalca ali me mrzelo da potežem iz Niša u Barandu samo za to. Možda se pojavim u „Senkama 3“ ali me generalno to mnogo ne uzbuđuje i ne privlači, što reče Kecmanović, snimanje serije je kao zidanje kuće, dosadno.
Librum: Podeli sa nama odlomak iz svoje knjige za koji si ubeđen da će mnoge zainteresovati za čitanje?
Dejan Stojiljković: Evo odlomka iz nastavka „Serafima“ koji se zove „Dorćolski rekvijem“ i, bože zdravlja, izlazi za Noć knjige u decembru:
Vlast radi, Beograd se gradi.
Predamnom su tog jesenjeg jutra – smrznuto blato prestonice, krti asfalt prevučen preko dugih ulica prepunih rupa, osakaćeni platani odsečenih grana koji stoje na trotoarima postrojeni poput vojske bogalja. Zbog toga su lokalnog političara zajedljivi novinari na platnom spisku opozicije nazvali “drvosekom”. Dim kulja iz odžaka nasađenih na krovove pokrivene modrom ćeremidom, bojeći nebo iz sivog u sivlje, tvoreći dekor ispod koga se odvija progres. Bageri i mešalice su zaposeli bulevare i gradilišta, buldožeri krče put ka boljoj budućnosti. Za njihovom volanima sede šljakeri iz Crne Trave i Surdulice, bezubi vesnici sutrašnjice što smrde na užeglo zidarsko pivo i pljeskavicu od pet ćevapa.
Rominja kišica, od Bubanj potoka pa sve do Bežanijske kose, Bog zaliva svoju baštu u kojoj godine traće grešni i nišči, čekajući na regres, topli obrok i promene koje nikad neće doći. Na izlogu kancelarije neke NVO šepuri se zastava Evropske unije, a malo niže, na ogromnom bilbordu koji se nadvija nad Slavijom poput Sauronove kule, smeši se botoksirana pevaljka koju guze po motelima na Ibarskoj magistrali. Stajling je dobar, dekolte dubok, a zube je kupila za velike pare.
Sve je spremno za otvaranje nove trase puta u pizdu materinu, glasači su doveženi autobusima, bandere okićene trobojkama i cvećem a radnicima su podeljeni novi šlemovi. Makaze kojima će biti presečena crvena traka u svečanom činu punom patetike i dobro osmišljenog političkog marketinga su već naoštrene. Traži se samo dovoljno neukaljan stranački aparatčik da ih uzme u ruke.
Političari i narod u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.
Tu negde iza gradilišta, u zapišanom haustoru čiji zidovi su išarani Štulićevim stihovima, čuči jedna od poslednjih beogradskih telefonskih govornica sa koje, u stvari, zaista možete pozvati nekog.
Ubacujem elektronsku karticu u nju i okrećem broj sa vizit karte.
Dugo zvoni a onda se čuje glas, ravan, ženski, sekretarica očigledno.
“Dobar dan, gospodine Malavraziću.
