Kako izbeći klišee i jeftine opise

Kliše predstavlja trenutak u tekstu u kome pisac prestaje da posmatra sopstvenu priču i preuzima gotove, tuđe slike. To su rečenice koje deluju „kao da su već negde viđene“, jer ne nose trag konkretnog iskustva, vremena, mesta i lika o kome pišeš. Umesto da čitaocima otkriješ kakav je zapravo tvoj junak, grad, soba ili osećanje, ti ih uvodiš u maglu opštih mesta. Tekst tada gubi lični pečat, a čitalac više ne prepoznaje živog autora već prepoznaje šablon.

Jeftin opis ima sličan problem, ali na drugi način. Takav opis se oslanja na „lepe reči“, gomila pridjeve i metafore, a ne donosi nijednu jasnu sliku, misao ili emociju koja produbljuje scenu. U rukopisu to izgleda ovako: rečenice zvuče „ukusno“ na prvo čitanje, ali posle dva pasusa čitalac ne zna gde se lik nalazi, šta tačno oseća, šta radi i zašto je ta scena važna. Jeftin opis zato mnogo govori, a malo saopštava. Tekst deluje ukrašen, a ostaje prazan.

Za autora koji piše knjigu – roman, zbirku priča, memoare, priručnik, esejističku prozu, pa i stručnu literaturu – razumevanje klišea i jeftinih opisa predstavlja pitanje profesionalne odgovornosti. Onog trenutka kada u rukopisu počneš da se oslanjaš na gotove formule, gubiš ono zbog čega knjiga uopšte ima smisla: originalni ugao gledanja. Čitalac ne otvara roman da bi dobio rečenice koje je već toliko puta sreo. Traži način na koji upravo ti vidiš svet, odnose, telo, bol, radost, grad, porodicu, posao.

Urednički rad se zato zasniva na dve ključne faze. Prva faza je dijagnostika: precizno prepoznavanje mesta u rukopisu gde se pojavljuju klišei, prepisane metafore, prazni ukrasi, mehanički opisi ambijenta i emocija. U ovoj fazi ne menja se ništa, već se obeležava, mapira i osvešćuje. Druga faza je intervencija: sistematsko prepisivanje tih delova prema jasnim kriterijumima. U fokusu su opažaj (šta stvarno vidiš i šta želiš da pokažeš), preciznost (koje reči najoštrije pogađaju ono što želiš da izraziš), ton (u kom registru priča govori), ekonomija (koliko rečenica je zaista potrebno) i glas (da li se u tom pasusu čuješ ti ili bezličan šablon).

U nastavku sledi praktičan, urednički vodič za rad sa klišeima. Najpre ćeš dobiti pregled najčešćih tipova klišea – u opisima likova, pejzaža, emocija, dijaloga i unutrašnjeg monologa. Zatim sledi set jednostavnih alata za detekciju, koje možeš da primeniš i sam, bez urednika. Posle toga dolaze konkretne transformacije „pre/posle“ u različitim žanrovima i stilovima, da vidiš na stvarnim primerima kako se rečenica čisti, produbljuje i preoblikuje. Tu su i testovi za proveru stila, žanrovske „crvene zone“ u kojima se kliše najčešće pojavljuje, kao i urednički „playbook“ – niz koraka koje možeš da pratiš kada radiš završno čišćenje rukopisa pre slanja izdavaču.

Taksonomija klišea — šta zapravo čistimo

Razumevanje klišea predstavlja osnovu svakog ozbiljnog pisanja. Kliše nije greška nastala iz neznanja, već iz nedostatka pažnje: autor umesto da opaža svet, preuzima gotove jezičke obrasce koji ne nose njegov glas. Kroz ovu taksonomiju pisac dobija alat da prepozna gde tekst gubi originalnost i kako da ga vrati u čvrst, živ i autentičan oblik.

Leksički kliše — frazemi i kolokacije naučenog jezika

Primeri:
„Srce mu je lupalo kao ludo“, „suze su lile“, „sunce se stidljivo probijalo“, „tišina je bila zaglušujuća“.

Ovo su izrazi koje čitalac prepoznaje na prvi pogled jer pripadaju gotovom, zajedničkom jeziku. To su formule koje svako zna napamet: ne stvaraju sliku, ne otvaraju značenje, ne donose ličnu nijansu.

Kako NE treba

„Srce mu je lupalo kao ludo.“
Pisac misli da je izraz snažan, ali zapravo koristi rečenicu koja je bezlična. Ona ne opisuje njega, ne opisuje situaciju, ne gradi napetost. To je rečenica koju možemo ubaciti u stotinu romana, a da se ništa ne promeni.

Zašto ne funkcioniše:

• ne nosi konkretan opažaj

• ne daje informaciju o liku

• ne stvara sliku u čitaocu

• ne razlikuje se od svega što je već napisano

Kako TREBA

U dobrom rešenju pisac zadržava ideju, ali je prelama kroz prizor, senzaciju, misao ili karakter. Na primer:

„Srce mu je udaralo brzo i plitko, kao da preskače sopstveni ritam.“
ili
„Puls mu je podizao košulju na grudima sitnim trzajima.“
ili
„Kucaji su mu zvonili u vratu, oštri i neujednačeni.“

Svaka od ovih rečenica:

• donosi sliku koju možemo videti ili osetiti

• govori nešto o telu, trenutku, emociji

• ne može da se prepiše u bilo koji roman

• pripada tačno onom liku u toj sceni

Drugim rečima: osećanje je isto, ali način na koji ga tekst prenosi je ličan i živ.

Kako se prepoznaje leksički kliše

Najjednostavniji test koji urednici koriste glasi:
„Ako bi ova rečenica mogla da stoji u bilo kojoj knjizi, onda nije autorska.“

Drugi test:
„Da li je ova rečenica brža od mog opažaja?“
Ako jeste — znači da je preuzeta iz navike, ne iz iskustva.

Treći test:
„Da li čitalac zaista vidi ono što pišem, ili samo prepoznaje jezičku šemu?“

Ako čitalac prepoznaje — kliše.
Ako čitalac vidi — autentičan opis.

Metaforički kliše — potrošena poređenja i slike

Primeri: „Oči kao more“, „noć crna kao ugalj“, „osmeh od uva do uva“.

Metafora je jedan od najosetljivijih alata u pisanju. U najboljoj formi ona otvara novu vezu između dve stvari koje ranije nisu bile povezane. U najgoroj – ponavlja ono što je već toliko puta upotrebljeno da više nema težinu. Upravo zato potrošene metafore ne donose nikakvu novu misao: one ne stvaraju prostor za tumačenje, ne šire značenje i ne otkrivaju ništa novo o liku ili sceni.

Kako NE treba

„Imala je oči kao more.“
U ovoj rečenici autor ne opaža ništa konkretno. Ne znamo ni kakvo je to more, ni kakve su te oči, ni zašto je poređenje uopšte važno. Čitalac je pročitao isto poređenje hiljade puta, te više ne reaguje na njega. Metafora je inertna, zatvorena i ne proizvodi mentalnu sliku.

„Noć je bila crna kao ugalj.“
Ova slika je toliko uobičajena da se pretvorila u verbalni refleks. Pisac ne opisuje noć – potvrđuje stereotip o noći.

„Osmeh od uva do uva.“
Umesto da vidimo lik i njegovo raspoloženje, dobijamo generičnu sliku koju bismo mogli izvući iz bilo kog udžbenika starih fraza.

Zašto ne funkcioniše:

• poređenje ne otkriva karakter, atmosferu niti emociju

• ne nudi novu vezu — samo reciklira poznatu

• čitalac ne vidi scenu već prepoznaje formulu

Kako TREBA

Dobra metafora je tiha, precizna i lična. Ona ne mora biti grandiozna – dovoljno je da pripada tačno tom liku, tom trenutku i tom opažaju.

Na primer:

Mesto „oči kao more“:

• „Oči su joj imale onu boju vode koja se menja pre kiše.“

• „Pogled joj je bio mokar, kao da se u njemu skupljao ceo avgust.“

• „Šarenilo u njenim očima podsećalo je na obalu, tamo gde se pesak i voda neprestano mešaju.“

Svaka od ovih rečenica daje sliku koja ne može da stoji u bilo kojem romanu. Ona pripada konkretnoj osobi i prizoru. Čitalac ne prepoznaje šablon nego vidi nešto.

Mesto „noć kao ugalj“:

• „Noć je bila gusta i bezlična, kao tkanina prevrnuta naopako.“

• „Mrak se skupljao u ivicama prozora, težak poput prašine koju niko odavno nije dirao.“

• „Ulična svetla su izgledala kao ušiveni bodovi u tamnoj vunenoj tkanini.“

Mesto „osmeh od uva do uva“:

• „Osmeh mu je istegao lice i otkrio zube, ne skrivajući ni trunku nespretnosti.“

• „Osmelio se da se nasmeje široko, onako kako to radi samo čovek koji se konačno opustio.“

• „Usne su mu se otvorile u osmeh koji je više ličio na iznenađenje nego na sreću.“

Kako se prepoznaje metaforički kliše

Metafora je kliše kada:

1. Najbolje zvuči u brzom čitanju.
   Ako zvuči „prirodno“, vrlo često je banalna.

2. Može da stoji bilo gde.
   Ako poređenje ne zavisi od lika, vremena i mesta — potrošeno je.

3. Ne proizvodi nikakvu mentalnu sliku.
   Čitalac „zna“ šta znači, ali ne „vidi“.

4. Rečenica je lakša od opažaja.
   Ako ti je bilo previše jednostavno da je napišeš, najčešće je već napisao neko drugi.

Scenski kliše — prizori preuzeti iz pop-kulture

Primeri: „Klekne na kiši i vrišti u nebo“, „gleda vatromet i shvata smisao“, „trči ka aerodromu da je zaustavi“.

Ovo su scene koje ne pripadaju karakteru, vremenu, mestu ili logici priče, već pripadaju repertoaru filmova, serija i reklama.

Problem: Lik ne reaguje iz sopstvene psihologije, već iz kulturno prepoznatog stereotipa.

Kako se prepoznaje: Ako prizor možete da zamislite u deset holivudskih romansi — znak je da je kliše.

Emocioni kliše — opšte mesto osećanja

Primeri: „Srce mu se slomilo“, „plakala je satima“, „bio je u šoku“.

Emocije se imenuju umesto da se pokažu. Čitalac dobija etiketu, a ne iskustvo.

Problem: Nedostatak somatskih (telo), kognitivnih (misao), situacionih (okolina) tragova dovodi do emocionalne praznine.

Kako se prepoznaje: Ako čitalac može da pročita rečenicu bez ijedne konkretne slike – u pitanju je kliše.

Situacioni kliše — predvidljiv niz radnji bez značenja

Primer: „Probudila se, pogledala kroz prozor, zagrnula zavese, skuvala je kafu…“.

Ovo su scene koje deluju kao „punjenje prostora“, jer ne nose ni informaciju ni emociju ni napetost.

Problem: Tekst ostaje površan; radnje ne menjaju situaciju niti pomeraju radnju napred.

Kako se prepoznaje: Ako biste isti niz radnji mogli da uklonite, a da se ništa u priči ne promeni — to je signal.

Retorički kliše — inflacija priloga, prideva i uskličnika

Primer: „Neverovatno predivno strašno jako!“

Pisac pokušava da ubedi čitaoca intenzitetom jezika, umesto preciznošću opažaja. Prekomerna retorika često prikriva nesigurnost, nedostatak ideje ili površno posmatranje.

Problem: Jezička amplifikacija bez sadržaja dovodi do gubitka uverljivosti.

Kako se prepoznaje: Ako se rečenica oslanja na pojačavanje umesto na konkretizaciju, postoji retorički kliše.

Perspektivni kliše — filter-glagoli koji gase opažaj

Primeri:
„Video je da…“, „osećala je da…“, „činilo mu se…“.

Šta se ovde zaista dešava

Filter-glagoli deluju kao sitan detalj, ali menjaju celu optiku. Kada pisac upotrebi ovakve glagole, on stavlja sloj stakla između čitaoca i prizora. Umesto da čitalac uđe direktno u scenu, mora da je posmatra kroz likovo posredovanje. Time se smanjuje intenzitet, gubi fokus i usporava ritam.

Zašto slabi tekst

Filter-glagoli pomeraju težište sa prizora na čin opažanja.
Umesto slike — dobijamo informaciju da je lik nešto video, osetio ili naslutio.
To je kao da se kamera povuče unazad u trenutku kada treba da priđe bliže.

Kako izgleda verzija koja NE funkcioniše

• „Video je da je soba neredna.“

• „Osećala je da joj neko stoji iza leđa.“

• „Činilo mu se da vetar jača.“

U svim ovim slučajevima čitalac ne vidi scenu; čitalac vidi posmatrača. Tamo gde bi trebalo da se otvori slika, stoji rečenica o tome da lik primećuje sliku.

Kako izgleda verzija koja funkcioniše

• „Stolica je bila izvrnuta, a odeća razbacana po podu.“

• „Hladan dah joj je dotakao potiljak.“

• „Vetar je podizao prašinu u kratkim trzajima.“

Ovde čitalac vidi i oseća prizor bez posrednog obaveštenja. To je neposrednost koja stvara napetost, ritam i atmosferu.

Kako se prepoznaje perspektivni kliše

1. Ako se rečenica otvara opisom opažanja, a ne opisom prizora.

2. Ako bi scena ostala ista — ili snažnija — kada se filter ukloni.

3. Ako čitalac čuje razmišljanje o slici, umesto same slike.

Najjednostavniji test:
„Da li čitalac može da vidi scenu ako izbacim glagol?“
Ako može — filter je višak.

Dijagnostika: kako pouzdano prepoznati kliše

Dijagnostika klišea svodi se na to da naučite da hladno, gotovo laboratorijski posmatrate sopstvene rečenice i proveravate da li nose vaš glas ili samo ponavljaju opšti jezik. Prvi korak je test zamene: uzmete rečenicu i zamenite imena, imenice, čak i kontekst, a ostavite konstrukciju istu; ako „sunce se stidljivo probijalo kroz oblake“ radi jednako dobro u sto drugih tekstova, od ljubavnog romana do motiva na razglednici, jasno je da ta rečenica ne pripada vašem liku ni vašem svetu, već kolektivnoj navici. Drugi korak je test jedinstvenosti: iskreno se zapitajte da li bi vaš konkretan lik, sa svojim poreklom, karakterom, godinama, obrazovanjem i temperamentom, zaista tako mislio ili govorio; ako biste isti izraz bez ikakve nelagode mogli da stavite u usta bilo kom drugom junaku ili pripovedaču, rečenica je generička i klizi ka klišeu. Treći korak je test opažaja: zatvorite oči i pokušajte da iz onoga što ste napisali zaista vidite, čujete ili osetite prizor pod prstima; ako rečenica zvuči „lepo“, a vi ne možete da zamislite nikakvu boju, položaj tela, miris, zvuk ili teksturu, tada je opis jeftin i dekorativan, jer ne uspostavlja vezu sa čulnim iskustvom. Četvrti korak je test posledice: posle svake slikovite rečenice postavite sebi pitanje šta se u tekstu zaista promenilo – da li čitalac sada zna nešto više o liku, odnosu, situaciji ili je napetost porasla za nijansu; ako odgovor glasi da se ništa bitno nije dogodilo i da biste taj opis mogli da izbacite bez ikakve štete po radnju i emociju, tada ste dobili čist ornament bez funkcije, znak da je autor pisao zbog „ukrašavanja“, a ne zbog priče. Na kraju dolazi test filtra: potražite rečenice koje počinju glagolima kao što su „video je“, „osećala je“, „činilo mu se“, zatim ih ogolite tako što ćete izbaciti taj filter i direktno ispisati prizor ili unutrašnju reakciju; ako tekst posle toga postane snažniji, neposredniji i življi, jasno je da je filter bio suvišan sloj između čitaoca i scene, jedan od tipičnih perspektivnih klišea koji smanjuje intenzitet i usporava naraciju.

Intervencija: kako se kliše prepisuje u autentičnu, živu rečenicu

Intervencija u tekstu znači promeniti ugao gledanja, izbaciti generičke signale i pronaći prizor koji zaista pripada liku, mestu i trenutku. Kliše obično funkcioniše kao brza oznaka: pisac želi da prenese emociju, atmosferu ili sliku, ali poseže za već gotovim rečima. Zadatak intervencije je da taj signal pretvori u konkretan, jedinstven trag. Najefikasniji princip u prepravci nije zamena reči, već zamena perspektive: umesto da opisujemo šta nešto znači, prikazujemo kako izgleda, kako se oseća, šta radi i u kom kontekstu postoji. Time nastaje rečenica koja ne nosi samo informaciju, već i energiju.

Prvi korak je zamena emotivnog signala konkretnim opažajem. Kada kliše kaže: „Srce joj je tuklo kao ludo“, tekst ne iznosi ništa o telu, prostoru ili psihologiji lika. U prepisivanju krećemo od somatskog traga: „Košulja joj je drhtala na mestu dugmeta“ daje fizičku reakciju. U drugoj verziji unosimo mikro-radnju: „Zastala je nad tastaturom, ali palac nije nalazio tipku za brisanje“. Telo i radnja zajedno grade emociju. U trećoj verziji dodajemo kontekst: „U polumraku autobusa ekran joj je osvetljavao ruke; tri puta je obrisala istu reč i svaki put je ostajala tačka“. Tek kada se oseti prostor, senka i ritam pokreta, emocija počne da postoji bez imenovanja. To je srž intervencije: umesto signala — prizor.

Sledeći deo intervencije odnosi se na metafore. Kliše metafore koriste poređenja „kao…“ koja su već u upotrebi: „Oči kao more“. Problem nije u samom poređenju, već u odsustvu jedinstvenosti. Umesto generalizacije, biram detalj koji otvara značenje. Primer: „U uglu oka ostao je sitan, sočan odsjaj, kao da se slana pena nije stigla povući“. Ovde se prizor temelji na metonimiji: ne opisujemo „more“, već trag koji asocira na more. Time se oslobađa prostor za interpretaciju i rečenica dobija specifičnost.

Treći aspekt intervencije odnosi se na glagole. U mnogim klišeima glagolska pozicija je slaba, dok je rečenica natrpana pridevima. Umesto: „Snažno je zatvorio vrata“, snažniji je izbor glagola: „Zalupio je vrata“. Još bolje ako je moguće uvesti preciznu radnju: „Privukao je kvaku do metala da zazvoni“. Kvalitetan glagol uvek nosi više energije od deset prideva.

Intervencija podrazumeva i defamilijarizaciju — osveženje poznatog prizora. Rečenica „Ulica je bila pusta“ ne nudi jednu jedinu originalnu nijansu. Ali ako uđemo u detalj koji pripada samo tom mestu, tekst oživljava: „Prodavnica za ključeve radila je bez ijednog kupca; samo je mašina za graviranje držala reč grada.“ To nije samo slika ulice, već slika njenog zvuka, ekonomije, ritma.

Jedan od najmoćnijih načina intervencije jeste zamena imenovane emocije mikro-scenom. Umesto „Bila je očajna“, što je verbalna etiketa, uvodimo prizor koji omogućava čitaocu da sam zaključi: „Spustila je kese pored lifta, pozvala ga, pa poželela da se vrati stepenicama samo da produži minut bez razgovora.“ Očaj se ne imenuje — on se događa.

Poseban deo intervencije odnosi se na filter-glagole. „Osetila je da joj je neprijatno“ pripada perspektivnom klišeu jer postavlja barijeru između čitaoca i prizora. Izbacivanjem filtera dobijamo neposrednost: „Znoj je ostao ispod narukvice; koža se lepljivo odazivala na svaku reč.“ Opažaj pripada telu lika, a ne analizi osećanja.

Najzad, intervencija podrazumeva i semantičku ekonomiju — jednu rečenicu koja istovremeno prenosi informaciju i atmosferu. Umesto „Nebo je bilo plavo, dan sunčan, atmosfera vesela“, biramo sliku koja nosi ton: „Poštar je skidao kapu samo da izvuče novine — kao da ni vetar nema vremena za pristojnost.“ To je ekonomična rečenica jer objedinjuje vreme, svetlost, ritam dana i emocionalni ton.

Suština intervencije ne leži u lepim rečima ili komplikovanom stilu, već u ponovnom okretanju ka opažaju, detalju i radnji. Kliše se rađa iz brzine; intervencija se rađa iz pažnje. Kliše se prepoznaje u šemi; intervencija u konkretnosti. Kada prepisujete rečenicu, ne tražite drugu metaforu, već tražite prizor koji samo vaš lik može da doživi, samo vaš glas da iskaže i samo vaš tekst da izdrži.

Intervencija nije ukrašavanje, već vraćanje istini prizora

U ovom principu autorima objašnjavamo da intervencija nije pravljenje „lepše rečenice“ niti stilističko kićenje. Naprotiv, cilj je da se rečenica vrati onome što lik zaista vidi, oseća ili radi. Kliše daje brz, generički signal emocije; intervencija taj signal pretvara u prizor koji je konkretan i psihološki utemeljen. Zato primeri pokazuju kako izgleda kada je pisac pokušao da zvuči lepo, i kako izgleda kada napiše nešto tačno.

Loše (ukrašavanje bez uporišta):
„Njeno srce je cvetalo u hiljadu boja.“
Zašto je loše: slika nema nikakav fizički trag, ne pripada telu, ne pripada sceni, ne pripada liku — to je čista dekoracija.

Dobro (tačan opažaj):
„Udahnula je kratko, kao da joj vazduh odjednom nedostaje.“
Zašto je dobro: telo reaguje; scena se konkretizuje; čitalac vidi i oseća; emocija se prenosi bez „lepote radi lepote“.

Kada ne treba intervenisati

Ovaj princip autoru poručuje da intervencija nije obavezna u svakoj rečenici. Neki delovi naracije služe samo ritmu; neki likovi prirodno govore jednostavno ili klišeizirano. Primeri pokazuju kako izgleda kada pisac pretera sa „lepim pisanjem“, i kako izgleda zdrava, jednostavna rečenica koja savršeno radi posao.

Loše (prenadrađeno bez razloga):
„Prošla je hodnikom kao mesečev odsjaj što se razliva niz pločice.“
Zašto je loše: ton ne odgovara sceni; rečenica se trudi da bude poetska bez potrebe; usporava ritam.

Dobro (normalna tranzicija):
„Prošla je hodnikom i otišla u kupatilo.“
Zašto je dobro: scena nema emocionalni naboj, pa joj ne treba stilizacija.

Kada ne treba intervenisati

Ovaj princip autoru poručuje da intervencija nije obavezna u svakoj rečenici. Neki delovi naracije služe samo ritmu; neki likovi prirodno govore jednostavno ili klišeizirano. Primeri pokazuju kako izgleda kada pisac pretera sa „lepim pisanjem“, i kako izgleda zdrava, jednostavna rečenica koja savršeno radi posao.

Loše (prenadrađeno bez razloga):
„Prošla je hodnikom kao mesečev odsjaj što se razliva niz pločice.“
Zašto je loše: ton ne odgovara sceni; rečenica se trudi da bude poetska bez potrebe; usporava ritam.

Dobro (normalna tranzicija):
„Prošla je hodnikom i otišla u kupatilo.“
Zašto je dobro: scena nema emocionalni naboj, pa joj ne treba stilizacija.

Primer loše intervencije: kada autor pretera

Ovaj deo služi da autor vidi i drugu krajnost — intervenciju koja pretvara tekst u retoričku gimnastiku. Primer pokazuje šta se dešava kada se rečenica previše „naduva“.

Loše (preopterećena intervencija):
„Njene misli rasprskavale su se kao zvezdani prah pod nebom koje je pucketalo od nevidljivih galaksija.“
Zašto je loše: nema prizora, samo stilizacija; rečenica gubi funkciju; ton je prenapumpan.

Dobro (uravnotežena intervencija):
„Zaustavila se usred rečenice jer joj misao više nije sledila ritam.“
Zašto je dobro: osećanje je prikazano precizno, bez prenemaganja.

Psihologija opažaja

Ovaj deo autoru objašnjava da prizor mora da se poklopi sa psihologijom lika. Ono što introvert oseća neće izgledati kao reakcija ekstroverta. Primer pokazuje kako nepravilna intervencija narušava karakter.

Loše (neprikladno karakteru):
„Nasmejao se široko kao dete.“
Zašto je loše: lik je povučen, suzdržan — širok osmeh mu ne pripada.

Dobro (psihološki tačno):
„Usne su mu se jedva pomerile, više navika nego osmeh.“
Zašto je dobro: rečenica poštuje unutrašnji ton lika.

Ritam intervencije

Ovaj deo autora uči da su rečenice deo ritma scene. Napetost traži kratak rez. Unutrašnja borba traži sporiji tempo. Primeri pokazuju kako pogrešan ritam slabi ton.

Loše (sporo u sceni koja traži napetost):
„Tišina se rastezala između njih kao dugačka svilena nit.“
Zašto je loše: previše meko, razvučeno; ubija tenziju.

Dobro:
„Tišina je pala naglo.“
Zašto je dobro: odmah podiže napetost.

Dodatni primeri emocija bez klišea: strah, stid, gađenje

STRAH
Loše: „Prestravila se.“
Zašto je loše: imenuje umesto da pokaže.
Dobro: „Prsti su joj se zgrčili na ivici stola.“

STID
Loše: „Postidela se.“
Zašto je loše: apstraktno je.
Dobro: „Pogled joj je pao na cipele i ostao tamo.“

GAĐENJE
Loše: „Gadilo mu se.“
Zašto je loše: ne daje prizor.
Dobro: „Nagnuo je glavu u stranu, kao da mu grlo pokušava nešto da izbaci.“

Intervencija na nivou PASUSA

Ovde autor vidi kako izgleda prepravka odlomka, ne samo jedne rečenice.

Loše:
„Bila je nervozna. Srce joj je lupalo. Hodala je gore-dole po sobi.“
Zašto je loše: tri klišea u nizu, bez slike.

Dobro:
„Prešla je tri puta od vrata do prozora, ali svaki put je stala na istom mestu — tik ispod police. Kao da je tu nešto držalo.“
Zašto je dobro: prizor, radnja i unutrašnja napetost se spajaju u jednu celinu.

Veliki blok „pre/posle“: 30+ transformacija po temama

 

Ljubav/privlačnost

• Kliše: „U stomaku su joj lepršali leptiri.“
  Revizija: „Kad je izgovorio njeno ime, viljuška je promašila tanjir.“

• Kliše: „Izgledao je savršeno.“
  Revizija: „Na rukavu mu je ostala bela prašina od krede; ni jedan profesor nije nosio odelo tako ozbiljno.“

Tuga/gubitak

• Kliše: „Srce mu se slomilo.“
  Revizija: „Kada je spustio slušalicu, naslonio je mobilni na čajnik kao da mu treba naslon — objektu koji nikad nije bio za to.“

• Kliše: „Plakala je satima.“
  Revizija: „Rukav je postao taman od soli baš na ivici šava.“

Strah/anksioznost

• Kliše: „Ukočila se od straha.“
  Revizija: „Pokušala je da otključa, ali su joj oba ključa postala isti zub.“

• Kliše: „Skočilo joj je srce u pete.“
  Revizija: „Stopala su joj tražila hladan deo pločica, kao da se tamo može sakriti telo.“

Bes

• Kliše: „Počeo je da besni.“
  Revizija: „Govorio je polako da ne pređe na tišinu — onu posle koje se stvari lome.“

Priroda/vreme

• Kliše: „Kiša je lila kao iz kabla.“
  Revizija: „Ispod nadstrešnice kaplje su padale u jednakim intervalima, kao da neko dole meri strpljenje.“

• Kliše: „Sunce je milovalo lice.“
  Revizija: „Svetlo je preskakalo po staklu autobusa, nalazeći tačno onu poru gde je koža najtanja.“

Grad/ambijent

• Kliše: „Ulica je vrvela od ljudi.“
  Revizija: „Zebre su bile potrošene na sredini, kao da grad prelaze najviše oni koji žure bez razloga.“

Tela/izgled

• Kliše: „Imala je noge do neba.“
  Revizija: „Njene pantalone su pravile mali nabor pri svakom koraku — precizan metronom hodnika.“

• Kliše: „Bio je zgodan.“
  Revizija: „Košulja mu je sedela kao da je odlučivala umesto njega.“

Uspomena/detinjstvo

• Kliše: „Miris je budio uspomene.“
  Revizija: „Miris benzina i sapuna za ruke vratio je subotu, onu s tatinim novinama i tišinom pre utakmice.“

Napetost/kriminal

• Kliše: „Napetost se mogla seći nožem.“
  Revizija: „U kancelariji se čulo samo kako toneri hlade — papir se nije usudio da izađe.“

Humor/ironia

• Kliše: „Smejala se od srca.“
  Revizija: „Smejala se bez zvuka i pravo u sto — kao neko ko zna da bi se zvuk vratio kao bumerang.“

Urednički „playbook“: detaljni koraci čišćenja rukopisa

Uređivanje protiv klišea zahteva jasan sistem: ponavljanje istih koraka dok tekst ne dobije preciznost, ritam i glas. Ovaj playbook služi autoru da rukopis obradi kao materijal — hladno, fokusirano, tehnički, a zatim ga vrati u emociju i narativ. Svaki korak ima svoje „zašto“ i svoje „kako“.

KORAK 1 — Grubi pregled: vizuelno mapiranje slabih mesta

U ovoj fazi ne menjaš tekst; ti ga samo „osvetljavaš“.

Šta radiš:
– Obeležiš sve priloge („brzo, snažno, tiho, očajno“),
– sve prideve koji daju neprecizan ton („prelep, divan, strašan“),
– sva poređenja sa „kao“,
– sve filter-glagole („video je“, „osećala je“, „činilo joj se“).

Zašto:
Kada se sve te reči oboje markerima, rukopis postaje mapa. Tu odmah vidiš gde te jezik „vara“ — što više boje, manje autentičnosti.

Primer:
„Sunce se stidljivo probijalo kroz nežne oblake dok je on tužno gledao u prošlost.“
→ pola rečenice postaje marker.

KORAK 2 — Provera funkcije svake slike

Svaka metafora, svaki opis, svaki vizuelni detalj mora da radi jednu jasnu funkciju.

Tri dozvoljene funkcije su:

1. Informiše (čitalac nešto konkretno sazna)

2. Tonalizuje (stvara atmosferu)

3. Karakterizuje (otkriva nešto o liku)

Ako opis ne radi bar jednu od te tri stvari — ide napolje.

Primer loše slike:
„Njene oči bile su kao dijamanti.“
– ne informiše,
– ne tonalizuje,
– ne karakteriše.

Primer dobre slike:
„U uglu oka ostao joj je sitan, tvrd odsjaj, kao da nešto neće da popusti.“
– tonalizuje: napetost
– karakterizuje: tvrdoglavost
– informiše: opažaj je fizički, a ne dekoracija.

KORAK 3 — Transformacija u tri prolaza

Ovo je srce intervencije: rečenica se prepisuje u tri sloja.

(a) Uklanjanje signalnih reči

To su reči koje označavaju emociju umesto da je pokažu.

Loše: „Bila je očajna.“
→ Ukloni „očajna“.

(b) Dodavanje somatskog traga + mikro-radnje

Emocija živi u telu i pokretu.

Bolje: „Dlanovi su joj ostali hladni i vlažni, pa je obrisala ruke o farmerke.“

(c) Usklađivanje rečnika s glasom lika

Likovi različite dobi, socioklasnog porekla i temperamenta ne govore isto.

Loše: (stariji, suzdržani lik) „Osmehnula se kao nebo posle oluje.“
Dobro: „U uglu usana jedva da je bilo pomeranja.“

Tri prolaza = 1 autentična rečenica.

KORAK 4 — Ritam i ekonomija

Tekst se čisti ne samo po značenju, već i po zvuku.

Šta radiš u ovom koraku:
– pročitaš pasus naglas
– gde ostaneš bez daha → skrati
– gde je rečenica „šuplja“ → dodaj predmet, boju, gest

Primer lošeg ritma:
„Tišina se beskonačno razvlačila kroz senku sobe u kojoj je on stajao zapanjen.“
→ predugo, previše apstraktno.

Bolje:
„Tišina je pala. On se nije pomerio.“
→ ritam odgovara tenziji.

Primer ekonomije:
„Sunce je sijalo jako, nebo je bilo vedro i svetlo.“
→ ništa ne radi.

Bolje:
„Bacila je ruku preko očiju.“
→ informacija + atmosfera u jednoj slici.

KORAK 5 — Subtekstualna kontrola

Najčešća greška autora: objašnjava ono što je već jasno iz prizora.

Loše (zatvaranje značenja):
„Okrenula se polako, što je značilo da je ljuta.“
→ druga polovina rečenice je suvišna.

Dobro (subtekst radi sam):
„Okrenula se polako.“
→ čitalac će sam čuti emociju.

Princip:
Ako rečenica „govori umesto da pokazuje“, preseci je.

KORAK 6 — Paralelna slika (izbegavanje potrošenih domena)

Kada čuješ da ti metafora zvuči kao iz udžbenika („more“, „vatra“, „dijamanti“, „olujno nebo“), odmah znaš da si u zoni klišea. Rešenje je da pređeš u drugi semantički domen.

Loše (poznata slika):
„Oči su joj bile duboke kao more.“
→ mora nema više mesta za nove metafore.

Bolje (paralelna slika):
„Oči su joj imale onu boju asfalta posle kiše — tamnu, ali nemirnu.“

Loše: „Njegov glas sekao je kao nož.“
Bolje: „Reči su mu padale kratko, kao šrafovi koji se otkače.“

Princip:
Kada slika zvuči poznato, odmah je prevedi u drugi registar: industrijski, meteorološki, arhitektonski, zanatski, materijalni.
To stvara svežinu i preciznost.

„Crvene zone“ po žanrovima (gde kliševi bujaju)

Ljubavni roman: kiša + bekstvo na aerodrom; „izgubila se u njegovim očima“; detinjstvo „na selu“ kao generička trauma.
Krimi/noir: „dim cigarete uvija istinu“; „tvrd detektiv s mekim srcem“; ulica „koja ne prašta“.
Horor: ogledalo u kupatilu; dečja igračka koja progovara; nagoveštaj „hladnoće“ bez fizičke reakcije.
YA: „ona je obična, ali posebna“; makeover montiran u tri scene; „najbolja drugarica koja sve razume“.
Istorijski: „miris sveća i voska“; „prsnu kameni zidovi tajne“; izlizani arhaizmi.
SF/fantasy: „oči koje svetlucaju plavo“; „zaboravljeno proročanstvo“ bez unutrašnje politike sveta.

Za svaku crvenu zonu: tražite lokalni detalj (zanatski alat, hranu, boju, zvuk), „pravni” ili „ekonomski“ mikro-mehanizam sveta (ko naplaćuje mostarinu, ko menja plinske lampe), i jezik specifične klase/posla.

Kontrolna lista pre slanja uredniku („stress-test“)

• Da li se u svakoj sceni nalazi bar jedna slika koja može postojati samo u ovom tekstu?
• Da li je svaka metafora proverena: šta konkretno čitalac vidi/čuje/opipa iz nje?
• Da li je jezik usklađen sa glasom (društveni sloj, obrazovanje, zanimanje)?
• Koliko ima priloga/prideva po strani? Može li 50% da se ukloni bez gubitka smisla?
• Da li je bar 70% emocija demonstrirano kroz radnju/somatske tragove, a ne imenovano?
• Koliko rečenica biste mogli kopirati u drugi roman da ne zvuče van mesta? Ako je broj veći od nule — čistiti.
• Koliko puta koristite „kao“? Prebacite ⅔ tih poređenja u metonimiju ili scenu.

Na kraju, pitanje klišea u rukopisu uvek vodi do mnogo dubljeg pitanja: koliko zaista veruješ sopstvenom pogledu na svet. Kliše i jeftin opis pokazuju trenutke u kojima se autor povlači pred pritiskom brzine, navike i tuđeg jezika. Dijagnostika, intervencija i uređen „playbook“ za prepisivanje ne predstavljaju skup tehničkih trikova, već disciplinu u kojoj pisac uči da se vraća prizoru, telu, rečenici i liku sve dok ne prepozna glas koji zaista pripada toj priči. Svaki put kada zameniš gotovu formulu konkretnim opažajem, kada izbaciš ukras koji ništa ne nosi, kada umesto etiketirane emocije postaviš mikro-scenu, ti ne doteruješ samo stil, već gradiš poverenje između sebe i čitaoca.

Knjiga koja izdrži ovaj proces čišćenja ne deluje „spektakularno“, već pouzdano: rečenice nose težinu, slike imaju uporište, glas ostaje prepoznatljiv od prve do poslednje strane. U tom smislu, rad na klišeu predstavlja vrstu profesionalne etike. Pisac pristaje da ne prepušta ključne trenutke priče automatizmu jezika, već da ih osvetli pažnjom, tačnošću i strpljenjem. Kada rukopis prođe sopstveni stres-test, kada svaka važnija scena ima makar jedan prizor koji može postojati samo u toj knjizi, tada tekst prestaje da liči na kompilaciju pročitanog i postaje ono zbog čega književnost uopšte postoji: jedinstveno svedočenje o tome kako jedan čovek vidi svet.