Pisanje ljubavne scene u romanu je delikatna umetnost. Dovoljno je da napišete samo jednu rečenicu sa pogrešnim tonom i cela scena sklizne u patetiku, kič, ili – još gore – parodiju. A opet, ljubavne scene mogu biti najemotivnije i najvažnije tačke u priči, jer iz njih proističu unutrašnji konflikti, razvoj likova, preokreti i identifikacija čitaoca.
U ovoj lekciji otkrivamo kako da pišete snažne, emotivne, uverljive ljubavne scene, bez da one deluju veštački, preterano, sladunjavo ili jeftino.
1. Počni od odnosa, ne od tela
Najveća greška kod pisanja ljubavne scene je kada autor uđe u fizički kontakt pre nego što je emocionalna osnova uspostavljena. Scene fizičke bliskosti bez prethodnog psihološkog temeljca deluju prazno – kao stranice ubačene zarad efekta, a ne zbog radnje.
Primer loše prakse:
„Prišla mu je i poljubila ga. Nije znala zašto.“
Čitaocu ovo ne znači ništa. Niti zna šta oseća, niti zašto, niti kako to menja njihovu dinamiku.
Primer bolje prakse:
„Mrzeo je način na koji se smejala njegovim strahovima. I baš tada, dok ju je gledao kako ga razotkriva, shvatio je – više ne zna gde prestaje bes, a gde počinje potreba da je dodirne.“
Izgradnja napona, kontradikcija i unutrašnjeg konflikta uvek prethodi dodiru.
2. Koristi konkretne slike, ne apstraktne emocije
Jedna od najvećih opasnosti u pisanju ljubavnih scena jeste oslanjanje na apstraktne, već viđene izraze: srce mu je zadrhtalo, svet je stao, sve je bilo kao san…
To su klišei koji čitaoca isključuju iz trenutka.
Loš primer:
„Zagrlio ju je i sve je bilo savršeno.“
Šta znači „sve je bilo savršeno“? Gde je slika?
Bolji primer:
„Zagrlio ju je kao da se seća tela koje nikada nije dodirnuo – previše oprezno, previše dugo.“
Dobra ljubavna scena mora sadržati fizičku konkretnost i emotivnu nijansu – istovremeno.
Možeš da pročitaš naš tekst o kreiranju živopisnih likova – OVDE.
3. Izbegavaj pornografsku preciznost i cenzorsku distancu
Postoji tanana linija između vulgarnosti i stilske distanciranosti. Ljubavne scene koje preteruju u fizičkim detaljima često deluju komično ili neprijatno. One koje su suviše stilizovane i nejasne, mogu biti dosadne.
Najefikasniji pristup je: emotivna preciznost kroz sugestivni detalj.
Primer:
„Nije rekla ni reč. Samo je povukla kosu iza uha, kao da time priznaje poraz.“
Ništa eksplicitno, a čitalac razume šta se događa. Atmosfera nosi scenu, ne direktan opis.
4. Scena mora imati posledice
Ljubavna scena nije pauza u radnji. Ona menja odnose. Nakon nje ništa ne sme ostati isto.
Ako se junaci zbliže, to mora da utiče na njihov sledeći susret, dijalog, način razmišljanja. Ako se poljube, to nije kraj napona – to je tek početak komplikacije.
Primer:
U romanu „Normalni ljudi“ Sali Runi, intimni momenti između dvoje junaka služe kao indikator moći i ranjivosti. Njihova fizička bliskost ne razrešava konflikte, već ih produbljuje. Posledice tih scena traju kroz celu priču.
Zato: svaka ljubavna scena mora imati dramaturšku funkciju.
5. Dozvoli nesavršenost, nespretnost, prekide
U stvarnom životu, intimni trenuci nisu savršeno režirani. Ima nesigurnosti, sumnje, pogrešnih rečenica i prekinutih gestova. Upravo ta nesavršenost čini scenu uverljivom i snažnom.
Loš primer:
„Sve je bilo kao u filmu. Savršeno. Tela su im se poklopila savršeno.“
Bolji primer:
„Udario je glavom o njen nos dok je pokušavao da je poljubi. Nasmejala se. Bio je siguran da je to kraj. A onda mu je rekla: ‘Dobro ti to ide… sledeći put’.“
Autentičnost ne mora biti ozbiljna – može biti topla, nespretna, bliska.
Pisanje ljubavnih scena bez patetike znači: izgraditi emocionalni kontekst, koristiti konkretne slike, izbeći površnost, izbeći šablone i uvek se pitati: šta se ovom scenom menja u priči?
Jer ako se ništa ne menja – scena je višak.
Uverljiva ljubavna scena ne pokušava da impresionira. Ona pokušava da bude istinita. Čitalac će zaboraviti fizički opis, ali neće zaboraviti trenutak kada je lik priznao da mu je stalo.
Sused koji noću šeta bez psa govori glasno jer ne želi da mu misli budu jedini saputnici.
